Slavna naučnica Džejn Gudal ISKRENO: Imam UVRNUT smisao za humor i SVAKO VEČE pijem viski

Naučnica koja je idol brojnim generacijama mlađih kolega, nedavno je u iskrenoj ispovesti otkrila i svoju drugu, neki bi rekli mraćniju stranu, dok bi drugi prokomentarisali da je sve to "ljudski". U svakom slučaju, njena ispovest je fascinantna: 

Naučnica u meni očigledno se rano javila. Kada sam imala četiri godine, očajnički sam želela da otkrijem kako kokoške nose jaja, zbog čega sam se sakrila u kokošinjac, čekajući da tome prisustvujem. Kada sam se konačno vratila kući, majka je već pozvala policiju. Bila sam satima odsutna. Umesto da me kazni, ona je pažljivo saslušala moja otkrića.

U detinjstvu sam bila ljubomorna na Tarzanovu Džejn. Da, znala sam da su likovi izmišljeni, ali i dalje sam se osećala nesrećno što mene nije izabrao.

Od svoje desete godine maštala sam da živim sa životinjama i pišem knjige. U svojim ranim 20-im otputovala sam u Keniju. U Serengetiju sam impresionirala paleontologa dr Luisa Likija. Ponudio mi je priliku da proučavam šimpanze kao niko do tada. To je bila sudbina.

Ne sećam se najbolje svog oca. Rat je izbio kada sam bila mala, a on je posle toga zauvek otišao. Majka me je u međuvremenu ohrabrivala da sledim svoje snove. Na mojoj prvoj ekspediciji, u današnjoj Tanzaniji, vlasti nisu dozvoljavale ženi da sama radi u divljini. Moja majka se javila i pridružila mi se. Posle četiri meseca svi su se složili da sam dovoljno luda da radim sama.

Ljudi pogrešno imaju predstavu da sam stroga i ozbiljna: doktor nauka Džejn Gudal. Iznenađeni su što imam uvrnut smisao za humor.

Kada sam počinjala, rečeno mi je da životinjama ne trebaju imena već brojevi, da su um, ličnost i emocije jedinstveni za čoveka. Za mene, to očigledno nije bio slučaj. Činjenica koju može da potvrdi svako ko ima kućnog ljubimca.

Svako veče pijem viski. To je ritual. Mama i ja smo imale svoje male čaše kod kuće. Kako sam sve više vremena provodila na putu, obe bismo nazdravljale svojom čašicom u 19 časova. Bio je to način povezivanja. I dalje joj nazdravljam svako veče. Naravno, to je iz medicinskih razloga.

Ne možete rešiti svetske probleme, zato i ne pokušavajte. Umesto toga, usredsredite se na ono što možete svakodnevno da uradite i ostavite ovo mesto malo boljim nego što ste ga zatekli. Imamo određeno vreme da promenimo kurs kojim se krećemo, ali je ono relativno kratko. Ako vlade urade ono što kažu da će uraditi, još uvek imamo šansu.

Nisam se propisno isplakala još od 1969. Televizija i filmovi mogu da mi nateraju suze na oči, ali poslednji put sam zaista jecala kada sam shvatila da moj prvi brak neće opstati. Moj prvi suprug, Hjugo (van Lovik, holandski reditelj filmova o divljim životinjama), imao je svoj posao, zbog kojeg nije mogao da ostane u našoj istraživačkoj bazi u Gombeu, u Tanzaniji. Ja sam imala svoj posao. Stoga je bilo gotovo.

Kajem se što sam pratila jednu šimpanzu uzbrdo. Pre samo sedam godina, pela sam se strmom pošljunčanom stazom a ispred je išla šimpanza. Bila sam sama. Blizu vrha, rukom sam posegla za stenom, ali se ona odvalila. Stena je bila pritisnuta uz moje grudi dok smo se kotrljali. Srećom, odletela sam ustranu. Iščašila sam rame i rebra su mi napukla; lice mi je bilo u haosu. Ipak, da sam nastavila da se kotrljam, životna igra bila bi završena.

Moj drugi suprug preminuo je od raka. Naš brak je bio kratak. Došla sam u Englesku da tugujem, a potom se vratila u Tanzaniju i dane provodila sama u šumi. U pririodi je tuga oslabila. Sada volim da razmišljam o životu posle smrti; istraživanje te nepoznanice bića moja sledeća velika avantura.

Pre pandemije putovala sam 300 dana godišnje. Polako se vraćam toj cifri. Sledeće godine napuniću 90 - ko zna koliko mi je ostalo? Ipak, ima još mnogo toga da se uradi. Sve dok me moj um i telo služe, držaću se toga.

Ostavite komentar