VERUJETE LI U ČUDA? Sestre iz Mostara svedoče: "Zakoračile smo u ambis, padale sve dublje..."

Sestre Šima i Draženka Čuljak iz Bogodola kod Širokog Brijega, imale su 17 i 18 godina, kada su preživele pad u 10 metara duboku provaliju u kojoj su provele sedam dana na temperaturama koje su padale do - 27 stepeni Celzijusovih.

Danas, 40 godina kasnije, one su sinonim za hrabrost i neverovatnu volju, s obzirom na to da su nakon nesreće zbog gangrene ostale bez nogu do kolena, ali su nastavile normalno da žive, pune volje. 

Po motivima njihove neverovatne priče snimljen je i film koji je letos imao premijeru.

Životna drama neustrašivih sestara počela je 6. januara kada su se, zbog neprohodnosti puta i jake snežne oluje, odlučile pešice da krenu u tadašnju Lišticu, danas Široki Brijeg, kako bi autobusom otišle kod majke u Mostar.

Danas taj datum doživljavaju kao "drugi rođendan".

- To je bila normalna stvar u to vreme da se ide peške ako nema autobusa - kaže Draženka.

Međutim, snažno nevreme koje je pogodilo hercegovački kraj bilo je nezapamćeno, a sestre su se brzo izgubile. Stvar je otežavalo i to što se spustio mrak. 

Služeći se samo svojim instinktom, nasumično su hodale tražeći izlaz, ali jedan pogrešan korak vodio ih je pravo u pakao.

- Zakoračile smo u prazninu, padale smo sve dublje i dublje, udarajući u led i pokušavajući se držati, ali nas je svaka nova stena gurala prema dnu - priseća se Šima. 

Njihov pad zaustavio se u deset metara dubokom kamenitom koritu, koje lokalci zovu Točilo, smeštenom u kanjonu presušile rečice Ladine. Taj kavez od leda i snega postao je njihovo privremeno sklonište, a zamalo i neizbežan grob.

U neverovatnim okolnostima, na mestu gde su temperature dostizale i minus 20 stepena, sestre su sedam dana provele na rubu života i smrti, a budnim ih je održavala molitva, po koja pesma i razgovori - piše HRT.

Njihova jedina hrana bile su žvake koje su imale kod sebe, a za vodu su sisale ledenice iz stena. Misli o majci bile su im najveća snaga. Obe su znale da bi ih majka tražila do poslednjeg daha, i zbog nje nisu gubile nadu.

- Maštale smo o hrani, o toplom čaju... Sve što smo želele bio je gutljaj nečega toplog, pa makar bilo to i zadnje što ćemo popiti, prisjeća se Draženka.

Sedmog dana napokon su ih čuli lovci, Drago, Krešo i Rade Čavar. L

Prvo su pitali koliko dugo su na ovom mestu, verovatno su mislili da su se slučajno zatekle na snegu. Tek kada su shvatili težinu situacije, krenuli su u akciju spašavanja.

- U početku nisu verovali da smo tamo nedelju dana, ali kad su nas konačno čuli i videli, krenuli su da se spuštaju prema nama - ispričala je Draženka.

Lokalni lovci reskirali su sopstvene živote, ali su pomogli sestrama da se izvuku. 

 

Šima i Draženka bile su modre i iscrpljene. Sećaju se kako im je taj prvi topli čaj koji su dobile po spašavanju bio najljepši na svetu.

Nažalost, posledice jake zime bile su neizbežne. Zbog teških smrzotina, sestrama su amputirane obe noge. Uprkos tome, njihova snaga i hrabrost odjeknule su tadašnjom Jugoslavijom i postale inspiracija mnogima.

Danas, 40 godina kasnije, sestre Čuljak ponovno posećuju kanjon – mesto koje je zamalo postalo njihov grob, ali koje im je darovalo novi život.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar