Osvajač Oskara umro KAO BESKUĆNIK, sahranili ga kao NEPOZNATU OSOBU

Slava može biti preteško breme odraslom čoveku, a kamoli detetu. Pogledi miliona znatiželjnih očiju po cenu privatnosti mogu biti mučni, a tragična priča Bobija Driskola zaboravljeno je svedočanstvo o tome. Glumac je prešao put od osvajanja Oskara za maloletnike do umiranja u siromaštvu u stambenoj zgradi u Ist Vilidžu, okružen pivskim bocama i verskim pamfletima. Takav kraj teško je povezati sa radosnim početkom njegovog života.

Rođen 1937. godine, Robert Driskol odrastao je u radničkoj porodici, a 1943. lekar je preporučio njegovom ocu da se preseli u Kaliforniju gde bi klima mogla biti povoljnija za njegova pluća koja su sadržavala azbest. Preselili su se u Los Anđeles, gde će Robert postati prava dečija zvezda.

U tren oka postao je Bobi, budući junak filmskog platna. Dobio je niz bitnih uloga, a 1946. postao je glavni glumac u Diznijevom filmu "Song of the South". Driskol i koleginica Luana Paten bili su prvi glumci koje je Volt Dizni vezao ugovorom.

Tri godine kasnije, 1949., dobio je svog prvog Oskara za maloletnike za ulogu u filmu "So Dear to My Heart". Nagrada je prvi put dodeljena 1934. u čast doprinosa Širli Templ kinematografiji, a potom se s prekidima dodeljivala za vrhunske interpretacije glumaca mlađih od 18 godina sve do 1960.

Driskol je nagradu osvojio dva puta - njegov drugi Oskar došao je za" The Window", film cenjen kao klasik koji ga je odvukao od Diznijevog sveta u noir carstvo, što je odredilo Driskola kao buduću zvezdu, a ne samo dečiju senzaciju.

U kandžama narkotika

Posle toga njegova karijera je procvetala, privlačeći ogromne uloge poput one u animiranom hitu "Peter Pan" iz 1953. A onda je prilično iznenadno stala. Driskol se našao u svetu koji ga vidi kao običnu dečiju zvezdu, ali više nije bio dete. Bila mu je potrebna prilika da dokaže da je više od toga, ali nijedna nije došla. Život u kojem nije slavan postajao je sve teži i izolovaniji za Driskola.

- Druga deca me nisu prihvatala. Tretirali su me kao drugačiju osobu. Očajnički sam pokušavao biti jedan od njih. Kada su me odbili, uzvratio sam, postao ratoboran i drzak - i čitavo vreme sam se bojao - rekao je kasnije o svojim mučnim školskim danima. Bio je usamljen, nesrećan i bogat, što je vrlo opasna kombinacija za mladu osobu u Los Anđelesu.

- Imao sam 17 godina kada sam prvi put eksperimentisao sa tim stvarima. U trenu sam koristio sve što je bilo dostupno, uglavnom heroin jer sam imao novca da ga platim - rekao je kasnije, a slično je ispričao i pred sudijom 1956. godine.

- Imao sam sve. Zarađivao sam više od 50.000 dolara godišnje, stalno igrajući dobre uloge. Nisam baš siguran zbog čega sam počeo da koristim narkotike - rekao je na suđenju za posedovanje droge. I dok u to vreme nije uspeo da ponudi razlog svoje rastuće zavisnosti, ubrzo će razmisliti o životu koji ga je vodio prema tome.

Foto: NBC Television Network, Public domain, via Wikimedia Commons

- Voleo bih da mogu reći kako je moje detinjstvo bilo srećno, ali ne bih bio iskren. Bio sam usamljen većinu vremena. Detinjstvo deteta glumca nije normalno. Ljudi neprestano govore 'Kakav sladak dečak', a to stvara umišljenost. Ali dodvoravanje je samo jedan deo toga. Druga deca se dokazuju jednom, ali ja sam se morao dokazati dva puta - opisao je jednom prilikom svoje odrastanje.

Identifikovan godinu dana posle smrti

Do 1960. njegov kratki trogodišnji brak sa Merilin Džin Raš se završio i on je bio bitnik koji je pokušavao da ojača svoje finansijsko stanje koje se stalno pogoršavalo sa nekoliko TV uloga. Godine 1965. otišao je u Njujork, pokušavši da se ponovo probije na Brodveju, ali je završio uvučen u mračno podzemlje tamošnje kontrakulturne scene.

Boraveći oko studija The Factory Endija Vorhola, njegova heroinska zavisnost postala je ogroman problem. Njegova poslednja uloga bila je u filmu "Dirt" iz 1965. Nikada više nije dobio ulogu, a 1968. preminuo je u siromaštvu.

Njegovo telo otkrila su dva dečaka koji su se igrali u napuštenoj zgradi. Driskol je umro od srčanog zastoja, izazvanog korišćenjem droga. Nije imao isprave, a lokalni stanovnici nisu uspeli da ga identifikuju, zbog čega  je pokopan kao beskućnik.

Identifikovan je posle godinu dana, kada je njegova majka, koja je izgubila kontakt sa njim, tražila Diznijevu pomoć da dođe do njega kako bi mogao da vidi svog bolesnog oca pre nego što umre. Tada je saznala da joj je sin, nažalost, već preminuo.

Priča Bobija Driskola služi kao mračno upozorenje o opasnostima izlaganja dece slavi. Iako je takva zamka česta u filmskoj industriji, dečijim glumcima bi umesto uspeha na prvom mestu trebala biti zabava i sticanje iskustva. Sreća koju Driskol pokazuje u svojim ranim filmovima svedoči tome i to je lekcija koju treba dobro zapamtiti.

Ostavite komentar