Dinamov igrač zamalo POGINUO na terenu! Ko ne garantuje BEZBEDNOST igrača i gledalaca ne sme se baviti sportom

Na Stanovima se igra drugi minut prvenstvene utakmice između Zadra i Cibalije, 2008. godine. Talentovani 24-godišnji Hrvoje Ćustić jurio je loptu koja je izlazila u aut. Sa njim je u duel ušao Tomislav Jurić, a Zadranin je odskočio daleko preko of-line, sve do betonskog zida ispod tribine.

Na licu mesta se videlo da je stvar ozbiljna. Na teren su izašle službe Hitne pomoći koje su povređenog Ćustića prevezle u bolnicu. Nažalost, povrede su bile preteške i pet dana kasnije ugašen je mladi život. Tragedija je obilježila Zadar kao klub i HNL, ali je još više u fokus stavila užasno lošu infrastrukturu na domaćim stadionima.

Bila je to prva i, srećom, do sada jedina ljudska žrtva nemara Hrvatskog nogometnog saveza, a potom i klubova. Dobar broj njih ne poduzima sve potrebne mere da zaštiti učesnike igre, a HNS to iz nekog razloga dozvoljava. Nažalost, čini se da ništa nismo naučili iz slučaja Ćustić i da se ništa neće promeniti dok se ne dogodi još jedna velika tragedija.

Zamalo da pogine igrač Dinama. Hoće li neko u Alijansi konačno nešto da uradi?

Samo pukom srećom izbegnut je najgori scenario pre nekoliko dana. Dinamo je u Rovinju odigrao prijateljsku utakmicu protiv Celja. U 18. minutu bek Plavih Mauro Perković (20) pokušao je da zahvati loptu pored of-line. Posle duela sa rivalom, probio je zaštitnu ogradu tik iznad betonskog zida.

Kada je pao, umalo nije udario glavom u zid, ali je, srećom, sve prošlo u najboljem redu. Perković je povredio ruku koju su Dinamovi lekari previli i nastavio je da igra do kraja poluvremena, kada je Jakirović zamenio svih 11 igrača.

Stadion Valbruna, na kojem je odigrana utakmica, koristi se u 3. fudbalskoj ligi Zapad, četvrtom rangu domaćeg fudbala. Pomenuta rang lista je u nadležnosti HNS-a, koji kao krovna organizacija mora utvrditi da klubovi ispunjavaju sve potrebne uslove za dobijanje licence, uključujući i one koji se odnose na sigurnost.

Foto: Tanjug/AP

Zašto 2024. imamo betonske zidove dva metra od granica igrališta?

Na većini porušenih, starih i trošnih stadiona takvi zidovi i ograde stoje već nekoliko decenija, a na prste jedne ruke možete nabrojati klubove koji su izvršili promene na stadionu koje su nešto ozbiljnije nego kozmetičke.

Deo klubova ima problem što je HNS donio prijedlog o minimalnim dimenzijama terena za igru, zbog čega je smanjen prostor koji je odvajao aut/gol liniju od bilo koje vanjske pregrade.

Neshvatljivo je da je nekoliko kvadrata igrališta važnije od bezbednosti. HNS prati svetske trendove, ali na nivou viših fudbalskih tela, kao što je FIFA, postoje propozicije u kojima se jasno kaže da su dimenzije igrališta „preporučene“, što ukazuje da se mogu prilagođavati.

Hale su takođe problem

Čak i da HNS ne želi da menja propise, krajnje je neodgovorno davati licencu onima koji žele da se bave organizovanim fudbalom, a 2024. godine nisu u mogućnosti ili voljni da ispune minimalne tehničke uslove.

Donekle se može prihvatiti objektivna olakšavajuća okolnost da postoje stadioni koji su fizički ograničeni i nemaju mnogo manevarskog prostora, ali rešenje u vidu betonskog zida može pasti na pamet samo potpunom idiotu. I samo još veći i neodgovorni idiot može da odobri takvu odluku.

Problem nije samo u stadionu. U salama je situacija još gora. Udruženja insistiraju na dimenzijama terena za igru, zbog čega je prostor između zidova hale i redova često minimalan. Primer posebno strašne dvorane je Baldekin, gde je vrlo lako završiti u zidu posle jakog duela.

Mora li se ponoviti slučaj Ćustić?

Nažalost, čini se da ni gotovo dvije decenije nakon slučaja Ćustić odgovorni u HNS-u ništa nisu naučili, a samo je pitanje šta se mora dogoditi da se stvari pomjere s mrtve tačke. Proces licenciranja se mora ili promeniti ili se sadašnji predlozi moraju shvatiti mnogo ozbiljnije.

Oni koji ne mogu da garantuju bezbednost igrača i gledalaca ne smeju da se bave sportom. Tačka. Neka sade kukuruz na igralištu, neka na njemu održavaju vašare ili ga udesetostruče i igraju tenis.

Sama činjenica da ovakvi stadioni i dalje rade razlog je za smjene odgovornih u Federaciji. Tragedija koja se tako dugo stvara najveći je poraz društva uopšte, a hrvatski stadioni i dvorane to prizivaju.

Ostavite komentar