NA DAN UBISTVA Svilanović za K1: ATENTAT NA ZORANA ĐINĐIĆA je mogao da bude SPREČEN: "Srbija je ubila Zorana..."

Premijer Srbije Zoran Đinđić, ubijen je ispred zgrade Vlade 12. marta 2003. godine.

U emisiji "Uranak" na televiziji K1, Goran Svilanović, nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ, dve decenije nakon atentata objašnjava šta je prethodilo ubistvu, koje je prema njegovim rečima moglo biti sprečeno. 

- Kada se to dogodilo, nisam znao za pojam duboke države. Mislim da je taj pojam ušao u našu svakodnevicu suštinski, i danas sam uveren da je Srbija ubila Zorana, a oni koji su pucali bili su službenici Srbije i, na moju žalost, ostali su suštinski do danas. To je osnovna stvar koju mogu da kažem o ubistvu Đinđića. Ono što je prethodilo jeste ogroman teret koji je ta vlada imala, a to je saradnja sa Tribunalom u Hagu, koja je izazvala strah kod ljudi koji su na razne načine bili umešani u ratove, uključeni u zločine i koji bi mogli da odgovaraju. Sve to zajedno, sa dubokom političkom podeljenošću, dovelo je do toga da je Zoran Đinđić žrtva. Njegove ideje žive i dalje danas u Srbiji, ljudi pamte to vreme kao jedan dašak proleća koje je trajalo veoma kratko i iza koga gotovo da ništa nije ostalo - kaže Goran Svilanović.

On objašnjava kako je tada reagovalo i šta je radio uoči Đinđićevog ubistva. 

- Veče pre nego što je Zoran ubijen, došla nam je u posetu ministarka spoljnih poslova Švedske Ana Lint. Sačekao sam je na večeri u švedskoj ambasadi. Dok smo je čekali, Borka, direktorka centra za kulturnu dekontaminaciju, koja je bila takođe jedna od osoba na prijemu, prišla mi je i rekla: "Jao, Gorane, deco pazite se, čuvajte". Danas, kada razmišljam o tome, sećam se da mi je prišla i rekla da je prepadnuta i da je takva atmosfera stvorena u javnosti. Nekoliko sati posle toga je ubijen Zoran. Dolazio je u Vladu da bi se sreo sa Anom Lind, ona je u tom trenutku bila sa mnom u Ministarstvu spoljnih poslova, imali smo sastanak. Uneta mi je cedulja da je pucano na premijera. Izašao sam iz te prostorije da bih video šta se dogodilo, zamolio sam Anu da dođe sa mnom. Bukvalno posle nekoliko minuta mi je rečeno da je preminuo i porazgovarao sam kratko sa njom i predložio joj da se vrati u Švedsku, jer nisam znao šta će se događati u zemlji narednih dana i da se sve otkazuje. Ona je odletela, tužne su to stvari u životu. Godinu dana kasnije sam bio na njenoj sahrani. Ona je ubijena od osobe koja je našeg porekla - objašnjava nekadašnji ministar.

Foto: Youtube PrintScreen/K1 Televizija

Prema njegovim rečima atentat je mogao biti sprečen.

- Uveren sam da jeste, ali taj upliv u tadašnje MUP, BIA, Državnu bezbednost, kako god da se zvala, onih ljudi koji su želeli njegovu smrt, bio je velik. Ne radi se samo o organizacijama koje su učestvovale u ratnim zločinima i bile prepadnute šta će se dogoditi zbog te velike promene u zemlji. Drugi ljudi koji su bili u tužilaštvu, drugim strukturama, očigledno je da je to veliki broj ljudi sposobnih da realizuju ubistvo, a svi mi zajedno, ko god da je bio u vladi, nismo imali sposobnosti, znanja, svesti da se tome suprotstavimo. To je tužna istina - kaže Svilanović.

On objašnjava i šta se dogodilo na izborima 1999. godine. 

- Jednu stvar ljudi zaboravljaju, ne samo oni koji su mog političkog opredeljenja. Govore zašto promene u zemlji nisu bile dovoljno duboke da bi se sprečio povratak na staro. To je ta simbolika 6. oktobra. Pokušavam da objasnim brojke koje naši sugrađani zaboravljaju. Na izborima u septembru, koji su doveli tada do odbrane pobede u 5. oktobra, rezultat koji je bio neophodan da bi Koštunica bio izabran za predsednika bio je 50 posto od upisanih birača plus jedan glas. Da bi se to dogodilo, morali su se skupiti na jednoj strani i glasati na jedan način, svi oni koji su od početka do kraja bili protivnici toj nacionalnoj politici koja je uvela zemlju u ratove. Da kažem da to simboliše građanski savez i Demokratska stranka, i oni drugi koji nisu bili protivnici toj politici, ali su nezadovoljni rezultatima i porazima u ratu, recimo da to simbolizuju demokrate, i onaj treći deo koji je smatrao da je ostanak Miloševića na vlasti preskup za njihove interese, a nemaju nikakav ideološki otklon. Sve te tri grupacije u društvu su jedva dobacile do 50 posto plus 1. Zaboravljamo da ta Srbija nije promenjena preko noći, tih 49 posto plus, to je Srbija i danas, samo smo u jednom trenutku uspeli da prevagnemo, i to iz različitih interesa. Mislim da to ne treba da zaboravimo, jer se naše društvo nije promenilo - kaže on.

Prema njegovim rečima duboka država stoji iza politike koja je dovela do ratova devedesetih.

- Do danas je to većinsko raspoloženje u zemlji u odnosu na neke ciljeve, bilo to BiH, Kosovo, ili prosto sve ono što je bilo deo te ratne politike. Suštinski, danas je to većinska emocija u zemlji, i meni je žao što je to tako, ali ja to prosto prihvatam, i to je jedno od objašnjenja - rekao je on.

Kako kaže, jedan od svedoka saradnika se nekoliko dana pre ubistva Đinđića pojavio u ambasadi naše zemlje u Turskoj.

Svilanović objašnjava da je u to vreme postojalo dvojstvo vlasti između predsednika i premijera.

- Mi smo imali složenu unutrašnju situaciju o kojoj smo razgovarali. Ne želim da se to ponovi nikome, a to je dvojstvo vlasti između predsednika i premijera. Pritom, jedan kontroliše policiju i delove državne bezbednosti, dok drugi kontroliše vojsku. Imali smo situaciju da vojna služba bezbednosti snima ministra unutrašnjih poslova, i mi smo toga bili svesni, da je to dvojstvo toliko veliko i da je uključivalo političare, službe, medije, čak dve osobe koje bi u tom trenutku mogle da porazgovaraju i spuste loptu, a to su Đinđić i Koštunica. Nisu imali kontrolu nad tim strukturama moći koje su oko njih bile formirane i koje su išle u ovaj sudar, koji je doveo do ubistva Zorana Đinđića. Na međunarodnom planu smo imali nekoliko stvari koje su u tom trenutku bile osetljive u vezi sa operacijom 'Sablja'. U Savetu Evrope sam morao da objasnim tačno koja su prava suspendovana, uvedeno je vanredno stanje i to je prihvaćeno. Tokom vanrednog stanja smo primljeni u Savet Evrope uz jako veliku podršku celokupne EU i članica saveta. Otišao sam u jednom trenutku tokom trajanja vanrednog stanja na večeru na kojoj su bili svi ministri spoljnih poslova EU, na poziv Solane. Došao sam, objasnio kakvo je stanje u zemlji, i tokom trajanja vanrednog stanja smo primljeni u Savet Evrope. Mogu biti uveren da smo tada imali jaku podršku EU i Amerike, i ni na koji način ne bih ih uključivao u ono što se dogodilo, i mislim da ta podrška traje i danas - kaže Svilanović.

On objašnjava i kakav je tada bio pristup situaciji na Kosovu.

- Cela ta vlada Srbije bila je usmerena ka tome da reši goruće probleme u Srbiji koji su bili i ekonomski i bezbednosni. Samo u jednom periodu Kosovo nije bilo visoko na agendi. Ko je tada definisao politiku u Srbiji prema Zoranu Đinđiću. Posle toga je ubijen, nažalost. Postoji to pismo koje je napisao i obratio se šefovima države i vlade, objasnivši svoje stavove, a to je da misli da je važno da ne smemo da ostavimo po strani pitanje Kosova, zato što imamo čitav niz drugih problema, kao što su saradnja sa Haguom i ekonomija. Tražio je podršku za aktivniju politiku. Nema tu mnogo detalja; danas ljudi previše spekulišu o tome šta bi Zoran uradio ili ne bi. Suštinski verujem da je on želeo da vodi razgovor koji bi išao u nekom pravcu podele ili nečega sličnog, ali nije imao međunarodno okruženje za to, a nije imao ni stabilnu situaciju u zemlji za tako nešto. Nažalost, nije dugo živeo da bi probao tako nešto da uradi. Ne mogu da potvrdim da li je u tom trenutku ta politika bila realna, ali mogu nešto drugo. Postoji razgovor koji se desio nakon njegovog ubistva, da smo bili zajedno predsednik Vlade Srbije tada Zoran Živković i ja, da smo počeli razgovor sa dubokom državom SAD i pokušali da razgovaramo sa ljudima koji vode CIA i FBI o podršci Srbiji, da na neki način definišemo politiku koja bi zadovoljila srpske i albanske nacionalne interese, da se napravi neki kompromis. Međutim, mislim da nismo bili dovoljno stabilno društvo da bi takva poruka bila adekvatno prihvaćena i dočekana. Sada govorimo o decenijama nakon toga - kaže on.

Prema njegovim rečima postoji jedan proces koji vodi EU.

-  Mislim da je taj proces u ovom trenutku ono što bi trebalo da bude naša politika, i da se postigne neki kompromis što pre, jer srpsko društvo i naša zemlja mogu mnogo da ponude svom susedstvu i čitav niz kapaciteta koji su neophodni nama i svima oko nas, nekako su blokirani zbog odsustva kompromisa. Žao mi je što je tako, jer smatram da su potencijali Srbije mnogo veći. Verujem da tek sa tim kompromisom i procesom koji vodi EU, kada se to završi, imaćemo priliku da ostvarimo još značajniji ekonomski napredak i da se u zemlji posvetimo pitanjima demokratije na način na koji većina naših građana želi, bez obzira na njihove političke afilijacije. Svi žele manji nivo podele u društvu - zaključio je Goran Svilanović u emisijI "Uranak" na televiziji K1. 
 
 

Ostavite komentar