Danas je ĐURĐEVDAN – druga najveća SLAVA u Srbiji: Ovo su OBIČAJI I VEROVANJA

Mnoga domaćinstva u Srbiji Đurđevdan slave kao krsnu slavu, ali za ovaj veliki hrišćanski praznik vezuje se veliki broj običaja i narodnih verovanja koje poštuju i kojih se pridržavaju gotovo svi.

Uspomenu na Svetog Đorđa, odnosno Georgija, svakog proleća evociraju svi hrišćani - i pravoslavci, i katolici, svako po datumima svog kalendara. Kod pripadnika pravoslavne veroispovesti taj dan je 6. maj, dok je kod katolika 23. april.

Ovo je praznik za koji se vezuje veliki broj narodnih običaja, magijskih radnji i verovanja, a ljudi najviše prizivaju i najsnažnije se mole za zdravlje, plodnost i zaštitu, a običaji i verovanja Srba u vezi sa Đurđevdanom su u narodu svakako postojali i pre nego što su primili hrišćanstvo.

Sveti Đorđe je svojim praznikom, veruje se, preuzeo ulogu nekog starog srpskog božanstva plodnosti i njegovog praznika.

Đurđevdan se, takođe, smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Foto: Youtube PrintScreen/ savkoni

Glavni običaji su: Pletenje venaca od bilja, umivanje vodom u koju je potopljeno sa biljem, kupanje na reci.

Pletu se venčići od "đurđevskog cveća": đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.

Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – "da bi se sačuvali od grada" (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Negde su se mladi ljuljali na drenovom drvetu, "da bi bila zdrava kao dren", a devojke su se valjale po zelenom žitu, "da bi im kosa rasla kao žito". Posebno je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice...), kojim se ljudi i žene kite, ili "pričešćuju" ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju.

Narod na Đurđevedan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na "đurđevdanski uranak", na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke.

Za ovo se pripremi jelo i piće - obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu, pa pesma, smeh i zabava traju i do popodnevnih sati.

Na Đurđevdan ne valja spavati, "da ne bi bolela glava", a ako je neko spavao "onda na Markovdan da spava na tom istom mestu".

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro - "da će biti plodna godina", a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša - "da će leto biti sušno". Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.

Foto: Youtube PrintScreen/ savkoni

Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je "proždirala" brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac "bezboništvu".

Pod pobedom koju je sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina.

Žena na ikoni je možda i sama carica Aleksandra, žena cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.

U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su na ovaj dan hajduci napuštali svo svoje jatake i mesta u kojima su provodili zimski period i nanovo odlazili u šumu na zakazano mesto da otpočnu sa hajdukovanjem.

U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka "Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak".

Ostavite komentar