Da joj nije ime Marina, zvali bi je MAJKA HRABROST: Njen sin Luka ima 12 godina i Daunov sindrom ali je ipak SREĆNO DETE

Da ljubav zaista rađa heroje na svom ličnom primeru pokazuje porodica Tahirović. Marina i Zlatko pre 12 godina suočili su se sa najvećim životnim izazovom kada je na svet stigao njihov sin Luka. Iako su i trudnoća i sam porođaj protekli sasvim uredno, svi pregledi obavljeni radovno a dečak dobio ocenu devet, lekari su roditeljima posle porođaja saopštili da beba ima Daunov sindrom i srčanu manu, koja zahteva operaciju do četvrte godine života. Posle prvobitnog šoka, usledilo je i jedno pitanje od strane medicinske sestre koje Marina nikada neće zaboraviti i glasilo je - a, vi dete niste ostavili u domu?

- Naravno da sam bila u šoku. Nisam bila pripremljena na to, pritom mi je bila prva trudnoća. Sećam se da sam pitala supruga Zlatka šta ćemo da radimo. Bez ikakve dileme je rekao: "To je naše dete, ne bih ga dao ni za šta na svetu". S obzirom da smo tada već imali Nica, Zlatkovog sina iz prethodne veze, tretirali smo ih na potpuno isti način, bez obzira što je jedno dete od njih dete sa smetnjama. Njeno pitanje verovatno nikada neću zaboraviti. Ne znam šta mi je bilo šokantnije, što mi medicinska sestra postavlja takvo pitanje ili što ga sa takvom lakoćom izgovara - započinje Marina svoju priču za RINU.

 

Tada se u njoj probudila lavovska snaga koju samo majke mogu da razumeju, i odlučili su da će učiniti sve da njihovo dete koliko god je u njihovoj moći ima normalno detinjstvo i život. Ne spori da je bilo baš teških momenata, koje su ona i Zlatko uspešno prevazišli.

- Počeli smo da radimo vežbe sa fizioterapeutima od njegovog 2. meseca, što u specijalnoj bolnici, što privatno. U početku nije mogao samostalno ni da drži glavu. Sećam se dana kada je prvi put uspeo sam da podigne glavu iz poluležećeg položaja. Toliko smo bili srećni. Trebalo je dosta ponavljanja i upornosti. Prohodao je sa 2,5 godine i već tada je bio mnogo stabilniji nego vršnjaci “njegove populacije”, kako to lekari umeju da kažu. Kada smo se preselili u Nemačku, ovdašnji doktori su zaista bili oduševljeni njegovim opštim stanjem jer se razlikovao od svojih vršnjaka. Onda je usledila operacija srca na otvorenom grudnom košu, pa oporavak… sve je to trebalo izdržati i nastaviti normalan život. Dugo nije umeo da se penje i silazi stepenicama, pa smo ga nosili svakodnevno do stana. Sve dok jednog dana nije pokazao da hoće sam da proba - kaže Marina.

Nekoliko godina posle Luke, Tahirovići su dobili i kćerkicu Milu. Iako je razlika između njih 6 godina, danas je upravo ona ta koja ga “gura” napred. Pomaže mu pri izgovoru, objašnjava kako i šta treba da se nacrta, pomaže mu na primer oko zatvaranja rajsferšlusa ili zakopčavanja dugmadi… jednostavno tu je za njega. Ne zato što su to roditelji tražili od nje, već je prosto sama rano shvatila da treba da bude uz brata, da mu je potrebna pomoć, da mu se nađe kad god nešto ne može odmah da savlada.

- Nema apsolutno nikakve razlike između njih troje. Gde god idemo, Luka je sa nama. Bilo to putovanje, odlazak na bazen, ručak u restoranu, bioskop, Luka je uvek tu. Zato i smatramo da nije tipični Daunić, kako ih zovu od milja u vrtiću. Rezultat takvog tretmana je da Luka obavezno pozdravlja komšiluk, maše vozačima u gradskom prevozu, ponaša se na javnim mestima kao potpuno zdrava osoba, bila to prodavnica, gde sam ubacuje prozvode koje koristimo u kolica ili restoran, gde potpuno samostalno jede. Može samostalno da obavlja ličnu higijenu, sam se oblači, važno mu je recimo da uveče ima spremne stvari koje će sutra obući - kaže ova hrabra majka.

Luka je dete koje odmalena obožava muziku. Crvena jabuka i Dino Merlin su mu omiljeni, po ceo dan sluša njihove pesme. Voli da crta, bojanke su mu veoma važna aktivnost u toku dana. Ima čak i svoje figurice koje crta, potpuno autentične čikice. Obožava da vozi bicikl, voli bazen i more i dečje parkove. Veliki je gurman.

Kako bi maksimalno bili uz decu, posebno uz Luku, Tahirovići se bave poslom od kuće - pripremom i snimanjem video recepata i imaju svoj youtube kanal.

- Vrlo često mi on pomaže kada pravim kolače, voli testo i kalupe za keks. Uključen je, takođe, i u kućne poslove. Posebno voli moje kolače jer ih zbog posla kojim se bavimo svakodnevno pravim. Uglavnom voli kad se nešto dešava i kada se krećemo. Ne voli lekare, ali kako odrasta, shvata da doktori postoje da bi nam pomogli. Trenutno se nalazi u fazi ranog puberteta, pa ume da bude promenljivog raspoloženja, ali je uglavnom nasmejan i dobro raspoložen - dodaje Marina.

Za sve roditelje koji se suočavaju sa sličnom ili istom situacijom ova majka ima samo jednu poruku.

- Teško je, ne mogu kao majka da kažem da nije. Koliko god mi tretirali svu našu decu na isti način, ipak kod Luke ima mnogo više rada i treba više energije. Ali, možda jedini ispravan savet je ne odustajati i nanovo pokušavati, ma koliko teško bilo. Da li je u pitanju odvikavanje od pelena koje je kod nas potrajalo, da li prohodavanje, da li govor… ako je danas loš dan, sutra će biti bolji. Od sedenja i plakanja zaista nema ništa - zaključuje Marina.

Ostavite komentar