Obrenovčanima POPLAVE ostale urezane u pamćenju! Prošlo je 10 godina, a oni još TREPERE, samo kada pomisle na KIŠU

Navršava se decenija od katastrofalnih poplava u Srbiji kada je Obrenovac bio potpuno potopljen.

Taj, 16. maj 2014. godine za Obrenovčane bio je najstrašniji dan. Danima je padala je kiša, Kolubara je nadošla,a pakao koji sledi ipak niko nije očekivao. 

Reka je probila nasip i bujica je krenula centralnim gradskim ulicama i to neverovatnom brzinom. Obrenovac je bio poplavljen. Od tada je prošlo deset godina, ali jezive scene retko ko će ikada zaboraviti.

Naša novinarka, Anica Ninković je strahote poplave osetila na svojoj koži, jer je iz Obrenovca. Kako kaže, najgora je ta neizvestnost, jer ne znaš šta ti je sa bližnjima, ljudi su bili u panici i strahu.

- Bili smo na spratu kuće, i nedostajao je centimetar da voda uđe i tu. Nije bilo vode, struje, kiša je padala kao nikada do tad. Bilo je nas šestoro u kući, i svi su bili nervozni i uplašeni, ubijala je neizvesnost. Sve se desilo rano ujutru, nije bilo ni 6 sati, čini mi se, a mi smo ostali zarobljeni. Niko nije dolazio da nas izbavi i preveze na suvo. Izađemo na terasu, vidimo spasioce u čamcima, ali do nas nije niko dolazio, verovatno su postojale neke prioritetne porodice. Samo čujemo od komšija, koji su se dovikivali sa terasa, da se očekuje još jedan talas visok 3 metra, onda strah, ako nas neko ne izvuče uskoro udavićemo se, jer sa tog sprata nemamo gde. Okolo su se čuli pucnji, a nikad nismo saznali šta je, ili ko je pucao. U vodi jadne životinje plivaju, plutaju. Užas - kaže ona i dodaje:

- Do nas su spasioci došli tek popodne, ali u čamcu nije bilo mesta za sve, tako da su u prvoj turi otišla 3 člana porodice. Postavili su merdevine preko gelendera terase i tako smo se spustili u čamac. Po ostalih troje došli su tek posle ponoći. Bila je strašna ta neizvesnost, ne znaš da li ćeš ostati živ, da li će zaista da nas poklopi taj talas o kome su pričali. Moji roditelji žive u selu Zvečka, telefoni nisu radili, nisam znala šta je sa njima - kaže ona.

Foto: Anica Ninković

Miroslav Hajlo i njegova ćerka Aleksandra Hajlo iz Obrenovca nikada neće zaboraviti taj maj.

- Strah je mala reč za to jutro, to je bio haos. Tome se niko nije nadao. Sirene za uzbunjivanje nisu radile, ljudi nisu dobili nikakvo obaveštenje da idu iz kuća... Srećom, probudili smo se rano to jutro i čuli i videli da voda nadolazi. Krenuli smo iz Rvata na Zabrežju kod moje sestre, jer ona ima stan na prvom spratu. Međitim, supruga i ja smo se razdvojili od sina i ćerke, oni su otišli na drugu stranu. Tada je nastao pakao, nema stuje, telefoni ne rade, ne znamo gde su oni, da li su se spasli, da li su živi uopšte. Ja sam za noć osedeo od brige. Drama je počela rano ujutru 16. maja, a po nas su spasioci došli tek sutradan u popodnevnim časovima, to je bila agonija, ne znam šta mi je sa decom - kaže Miroslav za naš portal i dodaje:

- Po nas su došli ruski spasioci i prevezli nas čamcima preko mosta na Kolubari na suvo mesto. Tu je bilo autobusa, kola Hitne pomoći, i pošto je moja pokojna majka bila nepokretna, suprugu i nju su prevezli za Beograd u starački dom. Sin i ćerka su takođe evakuisani u Beograd, posle smo se svi našli. Bili smo stacionirani kod rođaka u Borči sve do momenta kada je povratak u Obrenovac bio moguć. Naša kuća je prizemna, a u nju je ušlo više od 2 metra vode. Posle smo dobili neku malu pomoć za sređivanje... To nije važno, bitno je da smo svi živi i zdravi. Hvala Bogu, sve se to završilo i ne ponovilo se nikad više.

Foto: K1info

Njegova ćerka, Aleksandra ispričala nam je koju će scenu pamtiti do kraja života.

- Ja nisam verovala da tako nešto može da se desi u 21. veku, sve dok nisam videla tu količinu vode. Čudno je to, jer Obrenovac nije mala beogradska opština. Najteže mi je u celoj toj situacji bilo to što smo bili razvdojeni. Nas su iz kuće u kojoj bili, spasili momci iz kraja koji su našli neki bušan čamac i malo ga zakrpili. Plovili su tim delom grada i spasavali zarobljene ljude i svaka im čast na tome. Prevezli su nas na groblje, jer ono nije bilo poplavljeno. I onda čuješ razne priče, ko se sve udavio, ima toliko i toliko mrtvaih. Ja sam bila u agoniji, jer nisam znala šta mi je sa roditeljima i bratom. Sutradan su nas prebacili na Železnik u FMP halu i najstražnje mi je bilo kada sam tu videla svog brata uplakanog, tada sam mislila da su nam se roditelji udavili - kaže Aleksandra.

Foto: K1info

Miloš Radosavljević iz naselja Rvati u Obrenovcu nikada neće zaboraviti jezive krike u noći između 16. i 17. maja 2014. godine.

- Tog dana smo bili na spratu kuće, voda je ušla u celo prizemlje. Sa mnom su bili brat, sestra, otac i stric koji su bili šlogirani, strina i tetka koja nije imala jedno plućno krilo. Ona je funkcionisala uz pomoć boce sa kiseonikom, a kako nije bilo struje nije mogla da je koristi. To je bilo strašno, bio joj je potreban kiseonik, počela je da plavi, razmišljamo samo da nas neko što pre izvuče. Takođe, spasli smo babu u dedu preko puta, oni su imali više od 80 godina, izvukli smo ih iz vode kada je počela da nadolazi. Sa sobom nisu poneli ništa, pa ni lekove, a onda im nije bilo dobro. Razmišljaš, šta će biti sa njima. Sediš, a nema nikog da dođe, vidiš da idu čamci okolo, ali niko ne ulazi u našu ulici. Kada je pala noć čuli smo jezive krike, mrkli mrak, opkoljen si vodom, a ljudi vrište. Užasno je bilo - kaže Miloš i dodaje:

- Bilo je strašno što se cele noći čulo udaranje nameštaja u plafon i zidove, kako ga je voda nosila, čulo kako nešto u kući puca, prvo ne znaš šta. Kuća u naselju se srušila, to je bio kao neki horor film, čuješ rušenje, a ne znaš ni gde je ni šta je. Razmišljaš šta će biti sa kućom u kojoj smo mi.  Tek sutradan je komšija došao po nas svojim čamcem, tuda je slučajno prolazio i iznenadio se kada je video da ima ljudi na terasi. On nas je evakuisao, i sva sreća svima je ubrzo ukazana pomoć i sve se dobro završilo - kaže on.

Miloš je za naš portal ustupio fotografije koje je uslikao sa svoje terase kada je njegov kraj počeo da se puni vodom. Prema njegovim rečima, posle toga je nivo vode još porastao. 

Stefan Jović iz Obrenovca je ispričao kako je njega zadesila poplava. 

- Oko pola 5 ujutru nas je probudio komšija i rekao da je voda počela da prodire u grad. Kada sam sišao u dvorište video sam da voda nadire. Sirene za uzbunu se nisu čule. Sreća, naša kuća je na sprat, pa smo brat i ja počeli da penjemo neke stvari gore, kako bi spasli ako se išta da spasiti. Međutim, nije prošlo ni sat vremena, voda je već napunila prizemlje, celo dvorište je bilo pod vodom, kola se nisu više videla. Bilo je strašno, roditelji, brat, ja i dva psa ostali smo zarobljeni na spratu, nemaš struje, vode, telefoni ne rade, a niko ne dolazi da nas evakuiše. Tek sutradan je po nas došao komšija čamcem i prevezao nas na Rojkovac, odakle smo otišli u Surčin, pa u Beograd - kaže Stefan. 

Obrenovac je bio potpuno poplavljen u roku od nekoliko sati. 

Većina onih sa kojima smo razgovarali je spasena zahvaljujući Obrenovčanima velikog srca, koji na svoju ruku i rizikujući svoje živote, izvlačili ljude zarobljene u kućama.

Ostavite komentar