Ko su ljudi koji uzimaju PRAVDU u svoje ruke? Zbog KRVNE OSVETE istrebljivale su se čitave PORODICE, evo kako je danas

Ubistvo Albanca Agustina Kaze u Belgiji ponovo je otvorilo priču o krvnoj osveti, drevnom običaju koji i dalje ima svoje mesto u nekim zajednicama. 

Ko su ljudi koji uzimaju pravdu u svoje ruke, kada se odlučuju na taj korak i zbog čega to čine? O ovoj kontroverznoj temi u emiisiji "Uranak" na televiziji K1 govorili su kriminolog, Ratomir Antonović i advokat Nebojša Perović.

- To je deo običajnog prava koje postoji od kada postoji i čovečanstvo. Zastupljeno je, jer u ljudskoj biti je negde da želimo da se svetimo za neko zlo koje nam je naneseno u nekom trenutku. Dok nije postojao pravni sistem, jednostavno su ljudi bili ti koji su pravdu uzimali u svoje ruke i na takav način se svetili za neke nesreće ili tragedije, uključujući i ubistva. Onda je došlo pravo, ali je teško običaj u potpunosti iskoreniti. Kada govorimo o običajnom pravu, koje postoji i koje nije priznata grana prava, ono je bilo od velikog značaja prilikom formiranja pravnih normi. Kada smo ih formirali, nismo mogli da zanemarimo neke običaje. Kada govorimo o krvnoj osveti, ona jeste deo običajnog prava, ali nije mogla da bude ni na koji način integrisana u pravni sistem i poredak, jer sama po sebi protivreči načelima pravde i pravičnosti. Ne možete ubiti nečije nedužno dete, samo zato što je njegov otac izvršio krivično delo. Mi smo zahvaljujući krvnoj osveti imali istrebljenje čitavih porodica. Svi muški članovi su bili na meti, zato što je jedan od članova te porodice izvršio neko krivično delo - rekao je kriminolog Perović.

Foto: uranak printscreen

On je objasnio i po kojim pravilima se izvodi krvna osveta:

- To su stroga pravila koja podrazumevaju da sva muška lica koja su članovi porodice iz koje je ubica su na neki način legitimna meta na strani one porodice na čijoj je strani stradao neki član. To je sveta obaveza, jer ako se ne izvrši krvna osveta, ta porodica trpi neku vrstu šikaniranja, omalovažavanja, i to je velika sramota za porodicu koja ne uzvrati krvnu osvetu. 

Na pitanje, što se krvna osveta dovodi u vezu sa crkvom, verom, Bogom i što se umešalo katoličko sveštenstvo, kriminolog objašnjava:

- Sve te običajne norme imaju duboko uporište u religiji. Iako sve više posmatramo običajna prava kao deo društvenih normi, njihova duboka ukorenjenost u crkvi i religiji ne može se zanemariti. Običaji i tradicija često idu ruku pod ruku sa religioznim učenjima, ali u jednom trenutku čak je i crkva zauzela stav da se krvnoj osveti mora stati, shvativši da takav pristup izaziva ozbiljan demografski problem. Broj ubistava se povećavao, stvarajući neprekidni lanac nasilja. Kada se jednom izvrši krvna osveta, otvara se put ka novoj osveti, jer porodica u kojoj je ubijeno lice želi da osveti svog člana porodice. To je začarani krug koji se nastavlja sve dok postoje muški članovi porodica spremni da uzmu pravdu u svoje ruke, bilo s jedne ili s druge strane. Krvna osveta ne podrazumeva direktnu likvidaciju počinioca samog izvršioca krivičnog dela, već nekog bliskog njemu. Suština je da se oseti bol i patnja kao što je ona koju oseća roditelj koji je izgubio dete. Kod krvne osvete postoje pravila po kojima se izrazito mlada deca i žene pošteđuju. Suština je da se plati krv za krv. U dobroj meri, krvna osveta je nestala, ali imamo sporadične slučajeve na prostoru Albanije, Srbije - mislim na Kosovo i Metohiju, Crne Gore i Hercegovine. Nadam se da će u skorije vreme to potpuno iščeznuti - zaključio je kriminolog Antonović u emisiji "Uranak" na televiziji K1.

Advokat Perović objašnjava da se krvna osveta u zakonu ne prepoznaje kao olakšavajuća okolnost.

- To je više otežavajuća okolnost. Zakonodavac je stao na stanovištu da niko ne može pravdu da uzme u svoje ruke. Za postojanje bilo kog krivičnog dela koje zakon prepoznaje odvajkada do danas, postoji taj umišljaj. Znači da je neko hteo da izvrši krivično delo, a kod krvne osvete je umišljaj nesrazmeran. Ne može se opisati rečima, posebno ako traje duži vremenski period - kaže advokat.

On objašnjava razliku između krvne osvete i osvete u visini kazne.

- To je stvar dokazivanja na sudu i tužilaštvu kakve će dokaze predati. Da li će uopšte to povezati sa osvetom i da li ona uopšte postoji. Što se tiče krivičnog dela koje se odnosi na život i telo, imamo dva osnovna oblika vezana za ubistvo i teško ubistvo. Osveta je teško ubistvo, kvalifikovano, kojem je zaprećena daleko strožija kazna. Zvučaću grubo, za obično ubistvo je od 5 do 15 godina, a za teško ubistvo je najmanje deset, a zaprećena je i doživotna kazna zatvora u slučaju bezobzirne osvete - kaže advokat

Prema njegovim rečima kazna zavisi od okolnosti:

- Kod nas je raspon kazni od - do, iz razloga koji su vezani za okolnosti na koji način i zbog čega se događaj odigrao. Ta sama neposrednost sudskog postupka sagledava kako se taj događaj desio. Kada pričamo o krivičnom delu osvete i krvne osvete, to je velika razlika. Ne da ja to podržavam, ali jedno je osvetiti se izvršiocu ili onome ko je naneo bol i patnju, lišio života, a drugo je osvetiti se trećem licu - kaže Nebojša Perović.

Foto: uranak printscreen

Advokat se prisetio i najpoznatijeg suđenja u Srbiji zbog osvete.

- Jedan od najpoznatijih slučajeva, tu je vezana Srbija, ali i bivša Jugoslavijo,  bio je tragičan događaj kada je Branka Đukić, đak iz gimnazije u Peći, imala 18 godina kada je krenula. Rodom je bila iz Pjevalja. Te godine se ispisala iz Pljevaljske ili Plavske gimnazije i prešla u Pećku. Maturanti su otišli na ekskurziju, a ona nije otišla sa njima, već je krenula kući da provede sa prodicom tih nekoliko dana. Živeli su u jednom selu u okolini Plava. Ona je autobusom došla do prevoja Čakovskog, išla je pešice jedno dva sata do kuće. Tu su je videli Albanci koji su bili stočari, krenuli su, pokušali su da je siluju, ona se odbranila u onoj meri u kojoj je mogla. Pošto nisu mogli da je siluju, zverski su je ubili. Ti Albanci su bili iz jednog sela pored Peći. Otac je jednog od izvršioca prijavio policiji, sudilo se u sudu u Bijelom Polju. Otac od pokojne Branke Đukić, Rade, mesecima nije jeo, pripremao se za to suđenje, smršao je da bi mogao da stavi pištolj oko stomaka i da bi se obavio zavojima. Sve vreme je suđenje pratio mirno, nije reagovao i čekao je odluku suda. Nakon izvođenja završnih reči, dala se pauza da bi se objavila presuda, u to vreme je bilo dozvoljeno pušenje cigareta u samoj sudnici. Svi su zapalili cigarete i on je iskoristio malo tog meteža i dima, ali i opuštenosti. Izvadio je pištolj, jednog izvršioca je ubio na licu mesta, a drugog je ranio. Drugi je bio osuđen. Radetu se posle toga sudilo. Javnost je stala na njegovu stranu i dobio je minimalnu kaznu za to krivično delo od nekig mislim tri godine zatvora - zaključio je advokat Nebojša Perović.

Ostavite komentar