Srpsku RAKIJU u svet ODVEO domaćin Cane - samo onu ŠLJIVU koju bi STAVIO u USTA, stavljaš i u KAZAN

Čitav svet čuo je za srpsku šljivovicu koja se našla i na Uneskovu listi nematerijalnog kulturnog nasleđa, a uzorak iznet pred eminentne stručnjake koji su o tome odlučivali, uzet je iz srca Šumadije, sela Donja Trepča kod Čačka.

Domaćin Cane Minić dugogodišnji je proizvođač rakija među kojima je ona od šljiva nekrunisana kraljica. Poznata još kao prepečenica, ljuta i mučenica pije se svuda, ali njena prestonica ipak je centralni deo naše zemlje.

- Dobra šljivovica neprikosnoveni je simbol Srbije. Ne može da se napravi ako nema dobre šljive, a to je upravo crvena okrugla ranka, a zatim madžarke koje nažalost sve manje ima. Ne zaostaju ni čačanska lepotica i rodna. Dobro se zna da se u kazan ne stavlja plod koji se ne bi i pojeo. Onaj koji je ukusan, sočan i pun treba da se stavi i u kacu - kazao je za RINU Cane Minić.

Foto: RINA

Ako vas put navede kroz srpska sela retko ćete naći dvorište u kom nema "vesele mašine". Početkom jeseni iz nje se puši sa svih strana. Skoro svi znaju kako se to pravi šljivovica, ali ipak u odrđenim finesama izveštili su se samo pojedini vrhunski majstori, poput Caneta.

- Da bi rakija bila dobra plodovi bi trebalo da ostanu na grani što je duže moguće, da dobro sazru jer se na taj način dobija najveći procenat šećera. Nakon branja, šljiva se odlaže u posebne sudove ili kace i ostavlja se u njima dok se ne završi proces vrenja. Tokom ova dva procesa potrebno je razlikovati dva stadijuma, kada je šljiva zrela za branje i kada je zrela za pripremu koma - kaže ovaj šumadijski domaćin.

On dodaje da se rakija od šljiva pravi pošto se završi proces fermentacije. Komina koja se stavlja u lampek mora da odleži dvadesetak dana, onda se dobija meka rakija koja se kasnije prepecava i odlazi na odležavanje u burad od hrasta. Time se dobija vrhunska rakija. Da bi proizvodnja bila dobra mora se ulagati, pa se kod Minića stari lampek već zamenio savremnim koji olakšava i pospešuje proces.

Canetove rakije obišle su čitav svet, kupci se nižu od Čačka do Australije, a ovaj domaćin pravi rakije od svih voćnih vrsta, pa čak i od kupusa, ali nijedna nije kao ona napravljena od srpske šljive. Kao veliki ljubitelji i poznavaoci dobrih rakija, Minići su na svom imanju među prvima napravili i muzej rakije. U njemu se mogu pronaći rakije od 1941. pa sve 2016 godine.

- Posebno čuvamo tu najstariju koja je preživela čak i Drugi svetski rat. Nju je sačuvala moja majka i tako je opstala do dan danas. Rakije iz svih godina čuvaju se u burićima, a njihov ukus zaista je jedinstven. Naš muzej vrlo često posećuju putnici namernici, ali i ljubitlji ljute kapljice. Vrlo često nakon degustacije kažu da ništa bolje nisu pili i da je srpska rakija bolja čak i od američkog viskija i francuskog konjaka - kaže Cane.

Nominaciju srpske šljivovice na UNESKO listu kulturnog nematerijalnog nasleđa pripremio je Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije pri Etnografskom muzeju u Beogradu, a predlagači su Etnografski muzej u Beogradu i Narodni muzej Čačak.

 

- U izradi nominacije učestvovali su nosioci nasleđa, pojedinci i porodice, lokalne zajednice, institucije kulture i obrazovne institucije, nevladine organizacije, udruženja i drugi učesnici koji svojim delovanjem doprinose očuvanju i prenošenju znanja i veština potrebnih za pripremu i upotrebu šljivovice danas. Šljivovica je deo "živog nasleđa" Srbije koji objedinjuje niz znanja i veština potrebnih za pripremu šljivovice u domaćinstvima, njenu primenu u svakodnevnoj i običajnoj praksi, a obuhvata i uzgoj specifičnih sorti šljive, kulturu ishrane, kao i tradicionalne zanate povezane s izradom upotrebnih predmeta koji čine sastavni deo ove prakse - istakla je za RINU Snežana Ašanin etnolog Narodnog muzeja u Čačku.

Na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva Srbija je do sada upisala porodičnu slavu, tradicionalnu narodnu igru kolo, pevanje uz gusle i zlakusko lončarstvo.

Ostavite komentar