Kultura i umetnost > Art

Kako je UMETNIČKI EKSPERIMENT izvukao na površinu ODSUSTVO ljudske empatije za ŽRTVE RATA u Iraku

Poziv da se puca na bespomoćnog Iračanina doveo je do zastrašujućih rezultata - gledaoci iz 132 zemlje ispalili su preko 65.000 hitaca

Izvor: K1info

13/09/2023 > 00:31

podeli vest:

Kako je UMETNIČKI EKSPERIMENT izvukao na površinu ODSUSTVO ljudske empatije za ŽRTVE RATA u Iraku
Foto: Youtube PrintScreen/wafaa bilal


Umetnik Vafa Bilal se 2007. godine izložio svojevrsnom eksperimentu: zaključan u galeriji FlatFile u Čikagu, projekat pod nazivom "Domestic Tesnion" bio je emitovan sa njegove veb stranice 24 sata dnevno - ogled sličan Stenfordovom zatvorskom eksperimentu - u kojem su gledaoci pozvani da razgovaraju s njim. Ili su mogli da se opredele da ga upucaju pomoću daljinski kontrolisanog pištolja za peintbol.

"Domestic Tension" brutalno je ilustrovao stalni strah od nasilja s kojim su iračke porodice živele od vremena Iranskog rata, istakavši karakteristično zapadno odsustvo empatije prema slikama i video zapisima savremenog ratovanja koje preplavljuju vesti.

- Zapadnim medijima to je virtuelni rat u Iraku, mi smo daleko u udobnoj zoni - rekao je Bilal za In These Times.

- Dopušteno nam je da se isključimo od posledica rata. Ne vidimo unakažena tela, ne vidimo posledice po ljudska bića.

Poziv ljudima širom sveta da pucaju na bespomoćnog Iračanina doveo je do depresivno (ne)očekivanih rezultata. Gledaoci iz 132 zemlje uključili su se, ispalivši preko 65.000 hitaca. Na 24. dan eksperimenta, prekriven ožiljcima po celom telu i ozbiljno potresen iskustvom, doživeo je najveći broj pucnjeva do tada. Bilo je to na Dan sećanja (Memorial Day).

Naravno, performans je učinio svoje. Nije bilo načina da izbegne konstantnu paljbu iz peintbol pištolja, koji ga je pogađao bez upozorenja u bilo koje vreme. Zvuk koji je odjekivao svaki put kad bi ga pogodili bio je dizajniran da imitira zvuk poluautomatskog oružja.

Prema New York Timesu, Pentagon je 2003. godine obezbedio više od 1,45 miliona vatrenog oružja raznim bezbednosnim snagama u Avganistanu i Iraku, uključujući više od 978.000 automatskih pušaka, 266.000 pištolja i gotovo 112.000 mitraljeza.

Bilal je postao toliko ophrvan strahom od pucanja da je posle performansa lečen od posttraumatskog stresa. Sećao se rasističkih komentara gledalaca koji su sadržavali "eksplicitno demoniziranje svega što je 'drugačije'", što je dodatno pogoršalo njegovo stanje. Detaljno je pisao o svom iskustvu u knjizi "Shoot an Iraqi: Art, Life and Resistance Under the Gun".

Odrastao je u Iraku pod basističkim režimom, prošao kroz Iranski rat, kao i periode provedene u izbegličkim kampovima u Kuvajtu i Saudijskoj Arabiji pre nego što se preselio u SAD. Godine 2005. horor konflikta ga je duboko pogodio kada mu je brat ubijen na kontrolnom punktu američke vojske.

Taj osećaj neprekidne nesreće i straha, otelotvorio je u "Domestic Tension". Na mnogo načina, bio je mračan. Spremnost ljudi da ga zlostavljaju i naude dovela je do zavere hakera da programiraju pištolj da neprestano puca. Ali Bilal je uprkos svemu nastavio sa performansom. Ovo delo zaista je testament volji za preživljavanjem i način na koji umetnost može da obrazuje i osvetli društvene bolesti. Jedan od najdubljih trenutaka eksperimenta došao je kada se grupa gledalaca koji su provodili vreme razgovarajući sa njim udružila kako bi ga zaštitila.

Nazvali su se "Virtuelnim ljudskim štitom", udružili su se, pokušavajući Bilalu da pruže ključno olakšanje tako što su uvek ciljali ulevo, kako bi se mogao sakriti od njihovih metaka. Bilo je to gotovo kao Božićno primirje na Zapadnom frontu, gde su nemački i britanski vojnici igrali fudbal zajedno. Trenutak čiste ljudske dobrote u ludilu rata. To je ono što je Bilalovo delo pokušavalo izvući iz ljudi. Sažaljenje.

Ostavite komentar