Roman koji će ŽIVETI U SRCIMA čitalaca: Debitantsko ostvarenje MIKI BRAMER zove se "Obećaj mi da ćeš voleti"

Smrt nije najveći gubitak u životu. Najveći gubitak je ono što umire u nama dok živimo. Ako tu magičnu iskru mogućnosti koja leži u svakom od nas sačuvamo od preranog umiranja, onda ćemo konačno početi da živimo - potpuno.

Umesto da stalno postavljamo pitanje zašto smo ovde, možda bi trebalo da uživamo u jednostavnijoj istini: mi smo ovde. Debitantsko ostvarenje australijske novinarke Miki Bramer "Obećaj mi da ćeš voleti", autentična pripovest o prevazilaženju strahova, pronalaženju izlaza iz usamljenosti i slavljenju života koji nam je dat, nezaboravna je priča o ženi velikog srca, dirljiv roman koji će vas utešiti poput zagrljaja drage osobe. Okrenućete poslednju stranicu sa novim žarom - i živeti bez gorčine i kajanja.

Foto: Vulkan izdavaštvo

Kada upoznate Klover Bruks, njen nesigurni pohod u svet živih će vas navesti da se setite vašeg prvog poljupca i otiska jedne posebne ruke u vašem srcu.

Kada je imala pet godina, Klover je bila svedok smrti vaspitačice u vrtiću, a onda, kada je imala šest, njeni roditelji su poginuli u nesreći dok su bili na odmoru u Kini. Deda po majci ju je odgajao s ljubavlju. Sada Klover ima 36 godina, i dalje živi u stanu svog dede, ali bez njega duže od decenije.

Okružena knjigama i voljenim ritualima, Klover Bruks svoj život posvećuje ljudima na njihovom poslednjem duhovnom putovanju, pomažući im da prihvate neizbežno i pomire se sa sobom, bez obzira na greške koje su možda počinili tokom života, jer niko ne treba da napusti ovaj svet sam i bez utehe. Zbog toga Klover zaboravlja - ili se ne usuđuje - da živi svoj život. Provodi usamljene večeri gledajući romantične filmove, ne dozvoljavajući nikome da joj priđe, jer previše je rizično: ako nekoga voliš, neminovno je da ćeš ga jednog dana izgubiti.

Međutim, zahvaljujući simpatičnoj starici koja joj pripoveda priču o svojoj velikoj ljubavi, Kloverin svet okreće se naglavačke. Konačno će morati da se zagleda u dubinu sopstvene duše i sazna šta zaista želi: da li će imati hrabrosti da prvi put u životu veruje nekome, i da voli?

Tuga je kao prašina. Pred naletom gustog oblaka potpuno smo dezorijentisani, ali kada počne da se sleže, polako pronalazimo put napred. Prašina se taloži u pukotinama i nikada potpuno ne nestaje - kako godine prolaze, nalazimo je na neočekivanim mestima u neočekivanim trenucima.

Ostavite komentar