Ratko Ima ODLIČNE OCENE, ali nije kao većina VRŠNJAKA: Njegov san su ČEKRK, KONJ I TRAKTOR

Dok su se njegovi vršnjaci mahom odlučivali da upišu gimnaziju i ekononsku školu Ratko Marković, iz sela Roge kod Požege izabrao je da fizički poslovi budu njegovo zanimanje. Interesantno je da ovaj mladić malo vremena provodi na društevnim mrežama i igrajući igrice na telefonu, kako to čine momci njegovih godina.

Uz oca Slobodana još od malih nogu zavoleo je težačke poslove i postao najmlađi rabadžija. Nije se libio da sa volovima krene u šumu kako bi zaradio za džeperac, a da će to biti i njegov životni poziv dokazao je još jednom svojom odlukom. Upisao je srednju Šumarsku školu u Kraljevu, jer o drugom izboru nije ni razmišljao. 

Foto: RINA.rs

- Redovan sam đak i imam dobre ocene. Jedva čekam jos više praktičnih predmeta kada ću moći da upotrebim i svo znanje koje sam stekao sa ocem u praksi. Tokom radnih dana sam na nastavi, ali čim dođe petak sedam na voz i idem kući. Vikend provodim tako što sa tatom radim u šumi i pomažem mu u poslovima. Ne obaram još uvek stabla, ali sam tu kad treba kasnije da se preseku, stržu ili izvuku iz šume - rekao je ovaj mladi rabadžija, ali i budući profesionalni šumar. 

Ratko je bez dileme izabrao svoje buduće zanimanje, a objasnio je i da malo vremena provodi na društevnim mrežama i igrajući igrice na telefonu. 

Tokom raspusta ovaj momak radi punom parom, a kako je cena drva ove godine mnogo viša nego prethodnih nije izostala ni dobra zarada. Ipak on se nije odlučio da ode na more, kupi nov mobilni telefon ili markirane patike. Ratko je odvojio novac i pazario novu motornu testeru. 

Foto: RINA.rs

- To je nešto što mi treba za rad i od čega ću ponovo zaraditi koji dinar. Sve ostalo bi bilo bacanje para. Ovo je posao koji volim i planiram njime da se bavim, privukao me je i zbog toga skupljam novac da kupim još stvari koje bi mi pomogle da olakšam rad u šumi, od čekreka, konja i traktora - rekao je Ratko.

Ratkov otac, Slobodan objasnio je da je njegov sin sam odlučio da time želi da se bavi, da je hrabar, vredan i da voli ovaj posao, što je i najvažnije.

- Teško jeste jer moraš stablo koje odsečeš još nekoliko puta preko ruku da ga prebaciš, ovo je hleb sa sedam kora, ali kada ga pojedeš nema ništa slađe. Da mi nije njega ja ne znam kud bi. Mi nismo otac i sin, mi smo prijatelji koji sve dele i rade zajedno - rekao je Slobodan. 

 

 

Ostavite komentar