O FUDBALU SAM ZNALA SAMO DA PSUJEM SUDIJU a onda sam rešila da postanem sudija u "Ligi smrti"

Publika mi više ne viče "Zar žensko da nam sudi" i "Sudija idi kući, kuvaj ručak, peglaj..."

Katarina Marjanović (27), odnedavno predaje Srpski jezik i književnost u jednoj sremskomitrovačkoj školi. Ali, to nije sve. Katarina je odlučila da postane fudbalski sudija, iako nikave veze s pravilima fudbala nije imala. Kako je donela ovu odluku i kako je biti žena sudija u muškom fudbalu, prenosimo Katarininu ispovest iz prve ruke:

Krenulo je, praktično, tako što sam počela da predajem u školi, i osim te obaveze nisam imala nikakvu drugu. Tražila sam sebi dodatnu zanimaciju, nešto što bih mogla da radim a da uživam u tome. Listajući novine videla sam da je izašao konkurs za fudbalskog sudiju i bez razmišljanja sam odlučila da suđenje uvrstim u listu svojih aktivnosti.

Roditelji me nisu podržali u toj odluci, smatrajući da je to ipak „muški posao“ i „muški sport“ gde žena ne bi trebala da se meša, dok mi je mlađi brat Đuro, kao najveća podrška rekao da nikad ne odustajem od onoga što sam se nameračila da uradim. Predrasude i kritike svakako da su postojale, ne samo od strane roditelja nego i okoline, ali me svakako nisu sprečile da se oprobam u tome. Prvo što kreće pre samog suđenja svakako jesu predavanja i pravila koja moraju da se znaju kako bi se uopšte izašlo na teren.

Dolazim na prvo predavanje, a oko mene sami dečaci od 15 godina pa naviše, jao, razmišljam "crna Katarina šta ti radiš ovde, tebi ovo nije trebalo, idi kući i drži se knjige".

No, dečaci, predavači, komesar, zaista su me jako lepo prihvatili, da taj osećaj nelagode više nisam imala kao ni nameru za odustajanjem. Naravno, na predavanjima pored suđenja, pričali su nam šta sve može da nam se desi na terenu, situacije sa igračima i sa navijačima, pogotovo jer krećemo sa dečijim utakmicama, a posle sa Opštinskom ligom tačnije „Ligom smrti“ kako je ja volim zvati.

Fudbal nisam nikad trenirala, jedino što sam kao mala volela da gledam fudbal sa ocem i bratom, i da psujem sudiju (kakva ironija veka), iako nisam imala pojma ni zašto ga psujem, ja sam samo pratila ostale navijače.

Došla sam kao potpuna neznalica, a i za ono što sam mislila da znam zapravo nije bilo valjano. Prošlo je prvo predavanje, a komesar Saša Dujić pitao me je da li bih želela da odem da sudim utakmicu petlićima. Naravno, rekla sam da želim, iako ponavljam i dalje skoro ništa ne znam o pravilima fudbala. Objasnio mi je ukratko neke cake, rekao da se ne brinem da će sve biti u redu, uz mene je, a moje je samo da to želim.

Eh sad, dolazi nedelja, dan utakmice, ja kao osoba koja ne zna šta je trema, gledam onaj dres, onu zastavicu i tresem se. Noć pre utakmice pogledala sam nebrojeno mnogo video klipova utakmica, šta radi pomoćni sudija kad je gol, aut, kad je korner, ali ono što mi je najveći problem predstavljalo jeste kad je aut na koju stranu se diže zastavica, jer uvek mešam levo i desno.

Utakmica kreće, izlazimo na teren, a već čujem komentare „Šta će žena ovde, žensko nam sudi???“, kreće cerekanje i dobacivanje. Postavljamo se na svoje pozicije, moja je bila prvi pomoćni sudija, kako bi mi delegat mogao pomoći u određenim situacijama. Tresem se, igra je počela, i vidim da su igrači kod moje linije, u sebi mislim "jaoj ne, bežite na drugu stranu, šta sad da radim". Izlazi lopta u aut, ja treba da podignem zastavicu i negledajući u delegata, naravno, podignem kontra stranu, i već kreće deranje klinaca, mislim se u sebi krenulo je....

Nastavlja se igra, protiče sve korektno, slušam instrukcije, i delegat u drugom poluvremenu odluči da ode kod kolege, drugog pomoćnog sudije, da i njemu da neke instrukcije jer je i on nov. Kako je on otišao, tako kod mene sve opet kontra, dižem levo pa vidim da mi pokazuju desno ja podignem gore, čas dignem korner, čas gol aut, kod mene sve obrnuto... Deru se treneri, deru se deca, deru se roditelji sa trbina, ja u sebi pevam pesmu „Prepelica“ od Baje kako se ne bih onesvestila.

Sudija svira kraj, mislim se u sebi "sad kad me sačekaju navijači posle utakmice, ne vraćam se kući". Sudije su često izložene napadima kako igrača tako i navijača, koji često umeju da sačekaju posle utakmice, počevši sa vređanjem svega živog i mrtvog do pljuvanja i batinjanja ne obazirući se što je sudija žena.

Od tog suđenja pa nadalje znala sam šta me čeka i počela sam mnogo više da ulazim u materiju, da čitam, gledam situacije, slušam predavanja, kako bih bila što bolja u onome za šta sam se opredelila, jer sam naučena da ne odustajem od onog što želim i onog što me čini srećnom.

Svaka sledeća utakmica bila je lakša od prethodne i moram da naglasim da pored toga što sam ja primetila svoje napredovanje primetile su i kolege, a i navijači, koji više nisu vikali "SUDIJA IDI KUĆI, KUVAJ RUČAK; PEGLAJ... "

Nikad ranije nisam obraća pažnju na sudije pa nisam znala ni koje sudije postoje, te uzora nisam imala, dok nisam upoznala ženskog fudbalskog sudiju Mirelu Golić, koja sudi Superligu za žene. Žena koja je iz male sredine uspela je da dogura do jedne zaista zavidne pozicije u sportu, ne može da mi ne bude uzor.

Tek je mesec dana prošlo otkako sam počela sa karijerom fudbalskog sudije i već sada sam sigurna da želim da nastavim time u budućnosti da se bavim.

Da li je možda kasno za to obzirom da imam 27 godina? Ne, ne mislim da je kasno za bilo šta. Da li mislim da je ovo prava stvar za mene obzirom da ima dosta agresije, neadekvatnog ponašanja? Mislim da jeste, pronašla sam se u tome, zainteresovala, upoznala jako dobre ljude, a nadam se i stekla sportske prijatelje za ceo život, te bih svakome ko voli sport, ko želi da proširi svoje vidike, svakom ko sebe pronalazi, preporučila ovaj časni poziv.