SREĆAN 8. MART! Žena nije pitanje bez odgovora, ni senka tuđih očekivanja – ona je svoja!

Osmi mart. Još jedan datum u godini kada će muškarci u poslednji čas kupiti buket na trafici, ubaciti bombonjeru u kesu iz prodavnice i uz širok osmeh izgovoriti ono: "Srećan Dan žena!"
Kao da će taj jedan poklon izbrisati sve ono što ih tišti, guši, sapliće kroz preostalih 364 dana.
Kao da je ruža gumica za brisanje za sve one situacije kada su morale da ćute, trpe, prećute, gutaju knedle i objašnjavaju se.

Ali, žene ne žele cveće.
Ne žele ga kad ih neko pita kad će da se udaju, kao da je brak poslednja karika u evoluciji žene.
Ne žele ga kad ih zapitkuju kad će roditi, kao da je majčinstvo nagrada, a ne izbor.

Ne žele ga kad ih neko procenjuje kroz godine, bore, prsten na ruci ili odsustvo istog.
Kao da postoji neki univerzalni plan za svaku ženu, nacrtan pre nego što se rodila, kome ona mora da se prilagodi i da u njega stane, bez da ju je iko pitao šta ona zapravo želi.

Žene ne žele cveće dok se bore da dokažu da su dovoljno sposobne.
Dok slušaju kako moraju biti bolje, brže, jače od kolega, ali ipak manje ambiciozne da ne bi bile previše "muškobanjaste".

Dok ih izbegavaju pri zapošljavanju jer su u "godinama za rađanje", kao da materinstvo znači automatsko otpuštanje.
Dok rade za manju platu, jer "pa dobro, imaš muža koji zarađuje".

Ne žele cveće dok ih neko procenjuje po broju kilograma.
Ako su mršave, "jede li ona išta?", ako su punije, "kad planira da se dovede u red?".

Ako su našminkane – "što se toliko šminka?", ako nisu – "mogla bi malo da se dotera".
Ako su tihe – "što si tako povučena?", ako su glasne – "što se dereš?".

Ne žele ga dok ih neko prekoreva što su ostale kod kuće sa decom, ni dok ih drugi ismevaju što su se vratile na posao "kao da nema ko da ih izdržava".

Ne žele ga kad ih ljudi ubeđuju da će se jednog dana predomisliti, da će im život biti prazan bez dece, kao da je život žena koje nisu majke poluvaljan, nedovršen, pogrešan.

Ne žele ga kad im prebacuju što nisu otišle na fakultet, a još manje ga žele kad ih sažaljevaju jer jesu, ali su same.

Ne žele ga kad im govore da će "proći njihov voz", da moraju da "uhvate" nekog pre nego što bude kasno, kao da su na rasprodaji, a ne ljudi sa svojim željama i tempom života.

Ne žele ga kad ih pitaju zašto su same, ni kad ih pitaju kako mogu biti sa takvim čovekom.

Ne žele ga kad ih sramote što su glasne, što su sklone da popiju kad im se pije, da zapevaju kad ih ponese pesma.

Ne žele ga kad ih uče šta je ženstveno, ni kad ih podsećaju da moraju biti nežne, tihe, smerne, da ne odskaču.

Žene ne žele cveće.
Hoće da budu ono što žele.

Da ih ne pitaju "zašto nisi", "kad ćeš", "kako to da ne možeš".
Hoće pravo da budu. Da ne budu kažnjene što su odlučile da budu majke, ni što su odlučile da ne budu.

Da ne budu ismejane ako su domaćice, ni ako su poslovne žene.
Da ne budu "nesnađene" ako su same, ni "previše posvećene" ako su u braku.