DA LI SMO ZABORAVILI ŠTA ZNAČI IMATI KOMŠIJU? Tekst koji će vas duboko zamisliti, a može i da vam promeni život

Sećate se kako je nekada izgledalo detinjstvo? Otvoriš vrata i svi su tu – komšije, deca, babe sa šerpicama, deda što sedi na klupi i zna sve o svima. Živeli smo jedni drugima u životima, bukvalno. Komšinica Mara znala je kad si bolestan i dolazila sa čajem, a ako se ne pojaviš tri dana napolju, baba Milica već lupa na vrata da proveri da li si živ ili su te roditelji poslali kod tetke na selo.

Danas? Danas su komšije ljudi koje srećeš u liftu i oboje gledate u dugmad. Ne znaš ni kako se zovu, a kamoli da ih pitaš da ti pričuvaju dete. Možeš da umreš u stanu i neko će da primeti tek kad Wi-Fi prestane da radi.

Shutterstock

Komšija kao bebi siter? Ne, hvala!

Ranije, kad su roditelji morali nešto da završe, dete se prosto prosledi komšinici. Nema tu mnogo priče, „Čuvaj ga sat-dva, dušo, mi idemo do banke.” I dete sedi kod tetke Rade, jede ajvar na hlebu i gleda „Bolji život”, a vi završite šta imate.

Danas? Danas takve stvari ne dolaze u obzir. Ne samo da komšiju ne poznaješ, nego ti je i nelagodno kad se sretnete u hodniku. Onaj trenutak kad se pogledate, pa oboje usmerite pogled u patike. Jer, Bože moj, da ne pomisli da si previše prijateljski nastrojen.

I kako onda da mu ostaviš dete? Ne znaš ko je, šta je, šta sluša u kolima, da li je normalan ili mu je pod sumnjivim uglom poređana kolekcija DVD-ova. Ranije smo verovali komšijama. Danas, ako vidiš nepoznat lik na interfonu, ni ne otvaraš.

Jesmo li isti mi, ali u drugačijem vremenu?

Svet se promenio – ubrzao se, postao zatvoreniji, ali jesmo li mi suštinski drugačiji? Nekada smo se oslanjali jedni na druge, danas se oslanjamo na tehnologiju. Nekada su komšije dolazile iz istog kraja, danas su iz različitih delova sveta. Nekada smo se poznavali, danas su ljudi samo prolaznici.

Shutterstock

Ali, možda se stvari polako menjaju. Možda smo počeli da shvatamo koliko nam fale ona spontana ćaskanja pred zgradom, koliko je lepo kada neko za nas ostavi poruku „stigao vam je paket“ ili kada čujemo glasno „dobar dan“ na stepeništu. Možda nismo isti kao pre trideset godina, ali nije ni potrebno da budemo. Vremena se menjaju, ljudi dolaze i odlaze, ali potreba za bliskošću, za osećajem zajednice, nikada ne nestaje.

Možemo li spojiti savremeni način života i onu staru toplinu? Da li je moguće pronaći balans između ličnog prostora i osećaja zajedništva? Da li je realno da se ponovo oslonimo na komšiju da nam pričuva dete?

Možda nije kao nekada, ali možemo probati. Možda neće biti tetka Rada sa ajvarom, ali možda hoće nova komšinica koja donosi domaće kolače iz svog kraja. Možda nećemo odmah poveriti dete nekome koga smo tek upoznali, ali možemo krenuti od osmeha u hodniku. Možda je prvi korak samo – reći „dobar dan“.

Shutterstock

Svet neće stati, ali možda možemo naučiti da u njemu živimo drugačije – sa malo više empatije, malo više poverenja i malo više vremena da jedni druge zaista primetimo. Jer, na kraju dana, svi mi tražimo isto – toplinu ljudskog kontakta, osećaj pripadnosti i nekoga na koga možemo da se oslonimo...

Vaša komšinica i novinarka iz kraja,

Milica Maksimović...

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar