39 dana nasred OKEANA! Ovo je priča HRABRE VESLAČICE ANE o tome kako je preveslala ATLANTIK

Vodena trka od Afrike do Amerike, jedna je od najopasnijih vodenih trka koja postoji. Kako se pripremala za trku sa veslom koja je trajala 39 dana, u emisiji "Uranak" na televiziji K1 otkrila je Ana Žigić.

- Primetila sam na Linkedin-u da moj kapiten traži dodatne članove za naš tim. Iskreno, u početku nisam razmišljala o tome da se prijavim, ali nekako se spontano desilo. Dve godine smo se pripremale za ovo - tražili smo ljude za naš tim, upoznavali se, stvarale  povezanost. Oduvek sam želela da učestvujem u ovoj trci, jer smatram da je suština cele kampanje inspirisati devojčice da se bave sportom - kaže Ana.

Inače, ona je bila jedini veslač u čamcu, a otkrila je kako su izgledale pripreme.

- Devojke nisam poznavala pre prijave za takmičenje. Prvih godinu dana vežbale smo na Temzi u Londonu, a zatim smo dobile naš posebni okeanski čamac, nazvan 'Sarabi', kao mama svih lavova iz 'Kralja lavova'. Za mene veslanje nije bilo problem, jer sam bila jedina koja se time bavi, ali one su morale da uče. Fizički nije bilo za mene strašno. Psihički je bilo izazovno jer smo morale da naučimo kako osobe reaguju pod pritiskom. Morale smo da otkrijemo samostalno šta nam je potrebno, pa tek onda da pomognemo jedna drugoj, takođe smo morale i da se razumemo bez komunikacije - objasnila je Ana.

Foto: Youtube PrintScreen/K1 Televizija

Ona je spričala i kakva joj je bila ishrana 39 dana nasred okeana.

- Uglavnom smo jele suvu hranu iz kesice koju smo prelivale vodom. Bila je baš gadna hrana, jedva sam jela - dodaje.

Naša veslačica objašnjava da su sve vreme bile same na čamcu.

- Bile smo same, osim jedne jedrilice koja je pratila deset čamaca, ali je nismo videli. Verovatno i dalje prati one što veslaju. Tokom prvih deset dana na moru, suočili smo se s talasima visokim čak 12 metara. Zahvaljujući Bogu, uspeli smo da zadržimo stabilnosti i izbegnemo prevrtanje, iako su nas dva puta udarila talasi, naginjući brod pod 90 stepeni. Nažalost, naš skiper je dva puta tokom tog perioda upao u vodu. Zadržale smo hrabrost, ali ne mogu da poreknem da su postojali trenuci tuge. Dok su divlji talasi uzimali maha, vetar nam je često išao u korist, olakšavajući naš napredak i omogućujući nam da preveslamo i do osam ili deset milja svakog dana. Međutim, vlažnost je bila nepodnošljiva zbog neprestane izloženosti slanoj vodi; telo je bilo iscrpljeno, koža osakaćena, a ruke potpuno ispucane. Jedne noći, dok sam pokušavala da presvučem svoje mokre i slane pantalone, slomila sam se u suzama, preplavljena osećajem bespomoćnosti, ali onda ustanem i nastavim da veslam - dodala je, i objasnila kako izgleda noć usred Atlantika:

- Noćno veslanje mi je bilo omiljeno, iako sam malo imala strah od nepredvidivih talasa. Ipak, atmosfera je bila mirnija. Prve tri noći bile su izuzetno teške zbog morske bolesti i tamne noći bez meseca. Nije se videlo ništa osim zvezda na nebu, ali je to bilo lepo jer ih je bilo bezbroj. Međutim, kada bi se talas nadvio pred tobom, stvorio bi zid koji bi sakrio zvezde, a onda bi te udario, osećaj je bio kao da te auto udario, baš jako - priča kroz osmeh naša hrabra veslačica.

Prema njenim rečima život joj se drastično promenio.

- Pre nego što sam se upustila u ovu avanturu, često sam bila sklona konfliktima. Međutim, kada se nađete na čamcu manjem od deset metara i širokom samo metar i po, shvatite da morate mudro birati reči i situacije. Morali smo mnogo da učimo, posebno kada bi se pojavio problem, pa smo pažljivo razmatrali da li je vredno pokretati raspravu. Često bih se suzdržavala i čekala da trenutak prođe. Ova avantura me je naučila da budem pažljiva i strpljiva - objasnila je Ana.

Ispričala je i kako je izgledao susret sa opasnom ribom sabljarkom.

Foto: Youtube PrintScreen/K1 Televizija

- Nismo imali susret s ajkulama, ali postoji jedna vrsta ribe koja je mnogo opasnije od njih, a to je "Plavi marlen" Sabljarka duga tri metra, izuzetno brza i ponekad može da probije čamac. Imale smo susret s jednom takvom, koja je kružila oko našeg čamca. U prvom trenutku nismo bile sigurne šta je, pa sam stavila kameru ispod vode da bih snimila. Osetile smo udarac, ali srećom je lovila ribu, promašila je, udarila u čamac, ali na sreću nije napravila rupu. Ipak, jedan čamac je dobio tri rupe, voda je počela da ulazi, ali su ljudi stavili flašu od šampanjca kako bi ih zakrpili - rekla je Ana, i otkrila kako je njen suprug reagovao kada mu je saopštila da će da prevesla Atlantik: 

- Veslač je i zbog toga je razumeo moju strast prema ovom izazovu. Bio je moja podrška u svemu, pružio mi je neophodnu pomoć. Bez njega i mame, ne bih mogla da ostvarim ovo. I on bi želeo da se upusti u ovu avanturu, pa me je pozvao da idem s njim. Volela bih da ponovim sve ovo, nedostaje mi osećaj okeana. To je nešto neopisivo, ne može se objasniti nekome ko nije doživeo isto - zaključila je Ana Žigić u emisiji "Uranak" na televiziji K1.

Ostavite komentar