MANIPULACIJA i zastrašivanje: Zašto ŽRTVE toliko dugo OSTAJU SA NASILNICIMA

Broj žena u Srbiji koje trpe nasilje u porodici, nažalost, nije mali.

Mnoge osobe na pomen nasilja u porodici jednostavno odvrate „A zašto trpi?" i ne uviđaju složenost odnosa zlostavljača i žrtve, kao ni činjenicu da je tema nasilja u porodici ili nasilja u partnerskom odnosu veoma delikatna i višeslojna.

Psihološki savetnik Zorica Zarić obrazložila je ove odnose kroz nekoliko koraka koji su česti u nasilnim odnosima. 

Šarmiranje i zavođenje

Nasilne osobine povremeno može da pokaže veliki broj muškaraca (zato što se oni pojavljuju kao nasilnici u preko 90 odsto slučajeva). Obično se radi o ličnostima koje su sposobne da ostvaruju duboke odnose sa međusobnim prožimanjem, tako da se partneri veoma intenzivno vezuju za njih. 

Foto: Pixabay.com

Neretko se radi o vrlo interesantnim ličnostima, sa razvijenim socijalnim veštinama, kojima mogu da „pokriju“ sopstvene sklonosti ka nasilju. Osobe koje su sklone nasilju, uglavnom znaju za sopstvene sklonosti i da bi ostvarili emotivne odnose praktikuju da se u početku mnogo trude oko partnera. Šarmiraju ga neretko mu čineći veće usluge, te im oni postaju „dužnici“. 

Pronalaženje slabih tačaka 

Nasilničko ponašanje najčešće nije vidljivo u prvim mesecima veze ili braka, a nekada ni u prvim godinama ne dolazi do izražaja. Zato kada se žrtve požale prvi put nekome iz okoline da trpe psihičko ili fizičko nasilje, nastaje iznenađenje i neverica. 

Nasilnici se uglavnom fokusiraju na tuđe mene i slabosti, što im daje potkrepljenje za njihovu slabu kontrolu besa. Kao mana ili slabost žrtve može da se iskoristi doslovno bilo šta iz života. To ne moraju biti realistične mane, već predstava o manama - bilo šta što se ne odvija prema nasilnikovim očekivanjima i kriterijumima. 

I ono što je najvažnije, u nasilničkim odnosima, nasilnik je mera vrednosti i sudija. On odlučije šta je prihvatljivo, a šta nije. Žene koje prihvate da žive sa nasilnikom moraju i da prihvate sopstvenu sporednu ulogu u odnosu. 

Nametanje krivice

Svakodnevica sa nasilnom osobom je uglavnom obojena kriticizmom i nametanjem krivice za realne i izmišljene stvari. Krivica je u njihovom odnosu vrlo funkcionalna i na njoj se zasniva imaginarni dug žrtve prema nasilniku. Naime, nasilnik toleriše žrtvi njene slabosti i greške, a zauzvrat ona treba da prihvati njegove slabosti, koje su u domenu nasilja. 

Neretko se nasilnik na vreme angažuje, pre nego što žrtva bilo kome kaže šta joj se događa, da predstavi njene loše strane bližim osobama. Te loše strane se nameću kao realne, ili češće imaginarne krivice za različite događaje, te žrtva čak može da bude podvrgnuta osudi.

Nasilnici to čine kako bi imali pokriće za svoje nasilne ispade. Na primer: „Toliko je aljkava, dve nedelje nije stavila veš na pranje, da mi je pukao film, pa sam je udario. Molim vas, pričajte sa njom da se trgne i obavlja normalno kućne poslove“. 

Manipulacija i zastrašivanje

Konačno, jedan od glavnih razloga zašto se žene koje su žrtve nasilja teško odlučuju da odu je to što su konstantno podvrgnute manipulaciji. To se dešava po različitim osnovama. Nasilna osoba je skoro po pravilu i manipulativna, jer mora manipulacijom da pokrije sopstveno loše ponašanje. 

Foto: Pexels.com

Žene u takvim odnosima gube samopouzdanje i žive u jednoj hronično stresnoj sredini, koja smanjuje njihovu funkcionalnost. 

Neretko se žene plaše za sebe i svoju decu ako napuštaju zajednički dom, jer su izložene pretnjama. U nešto boljoj poziciji su žene koje treba da odu od nasilnika sa kojim nemaju decu. 

Ukoliko postoje zajednička deca, žene će skoro po pravilu odlagati odlazak od nasilnika od straha za decu. Dalje, žena treba da obezbedi gotovo sve uslove koje deca imaju u domu nasilnika da bi bile relativno ravnopravne sa nasilnikom u podizanju dece. 

Odlazak od nasilnika se odlaže obično dok se ne steknu materijalni uslovi: pronalaženje dovoljno dobrog posla, ušteđevina za prelazak u podstanarski stan, kupovina automobila i slično. To može da potraje i godinama. 

Zastrašivanje od strane nasilnika je najčešće i vezano za decu, koju će navodno tražiti na sudu ili ih okrenuti protiv majke. 

Žrtve se odvajaju od društva

Nasilnici uglavnom čine sve da žrtva, kao njihovo vlasništvo, ostane izolovana od društva. Neretko izazivaju sukobe žrtve sa rodbinom i prijateljima kako ona ne bi imala adekvatnu podršku, a on ozbiljne protivnike kada je agresivan. To može da postoji i samo kao tendencija, ukoliko nasilnik u tome nije dovoljno uspešan. 

Na taj način žrtva postaje sama, izolovana u manjoj ili većoj meri, a samim tim ima i slabije šanse da se brani ili da se otisne u samostalan život. 

Neki broj žena koje trpe nasilje ima sasvim realan problem koji dugo ne može da reši. To je krajnje egzistencijalno pitanje. Nemaju kuda da odu. Posebno je prisutno kod majki mlađe dece vrtićkog uzrasta, jer u tom periodu majke uglavnom, bez pomoći sa strane, ne mogu da rade i privređuju u punom obimu.

Foto: Unsplash.com

Ukoliko nemaju sopstvenu nekretninu (ili roditeljsku) na raspolaganju, veoma se teško odlučuju da krenu svojim putem, već dugo trpe nasilje. 

Reakcije institucija na nasilje u porodici

Jedan od problema kada je reč o nasilju u porodici i generalno nasilničkim odnosima je vezan za rad institucija u čijoj je to nadležnosti. Nije retkost da se žene žale da su džabe prijavile nasilnika policiji, jer podizanja krivične prijave nije bilo. Neretko se slučajevi nasilja umanjuju ili zataškavaju, ukoliko nema teških telesnih povreda. 

Sa druge strane psihičko nasilje gotovo da nije dokazivo. Jedini izuzetak je uznemiravanje putem telefonskih poruka, što može efikasno da se dokumentuje. 

Ipak, ne postoji drugi način rešavanja problema nasilja u porodici sem prijavljivanja istog policiji i Centru za socijalni rad. To je jedini legalan put ka rešavanju navedene problematike, mada je spor i iscrpljujuć. 

Druga važna stvar za osobe koje trpe nasilje, je da potraže psihološku pomoć koja im je preko potrebna tokom sopstvenog izbavljanja iz kandži nasilja. 

I za kraj važno je navesti, da samo iseljenje, fizičko odvajanje od nasilnika, kao i podnošenje tužbe za razvod nije kraj problema. Nasilničko ponašanje može i dalje da bude prisutno, ali žrtva ima daleko veće šanse da se iz njega izvuče i živi nov, miran život.

 

 

Ostavite komentar