Ne postoji GEN ZA UBISTVO: Naša naučnica OTKLONILA SUMNJE posle masakra u "RIBNIKARU"

Poslednjih dana u medijima se spekulisalo, kako je pradeda, Koste. K, Dragutin Kecmanović, 1923. godine,  počinio zločin, spalivši celu porodicu Zvicer u selu Rokoči, nedaleko od Cetinja. U ovom krvavom piru ubijeno je  i četvoro dece.

Gostujući u emisiji "Vikend iz Prvog reda" na televiziji K1, genetičarka Ivana Buzačić i psihijatar dr Ljiljana Avramović, govorile su na temu, da li je ubilački nagon porodičan gen ili je jednostavno masakar u OŠ "Vladislav Ribinikar" u kojoj je Kosta K. ubio osam drugara i pripadnika obezbeđenja, dok je nastavnicu istorije i troje đaka ranio, puka slučajnost.

- Mali procenat bolesti i problema je genetički determinisan. Kada su ovakve stvari u pitaju ili kada su u pitanju psihijatrijske bolesti, to je poligenetska stvar i multifaktorijalna stvar, tu imate uticaj sredine. Nikada ne možemo reći, da je nakon nekog događaja, gen odgovoran. Da bismo znali da postoji neka genetska predispozicija, trebalo bi da se uradi čitave studija, koja bi uključivala etičke grupacije. Kada su psihijatrijski problemi u pitanju, više govorimo o epigenetici, nego o genetici - kaže genetičarka Ivana Buzačić.

Ona je istakla da, na primer, možete da imate gen koji je izmenjen ili ne funkcioniše, ali svojom aktivnošću može da ide u negativnom pravcu.

Foto: Printscreen/TV K1

- Moramo da razgraničimo, ne postoji gen za ubistvo ili neku patologiju. Postoje grupe gena, na osnovu kojih su rađena istraživanja. Kod nekoga imate da jedan gen svojim proizvodom daje određeni protein, koji je zaslužan za funkciju u našem organizmu. Ukoliko je ta funkcija izmenjena, taj protein može svojom aktivnošću da utiče na aktivaciju odnosno inaktivaciju, nekog drugog gena i da sa njegovim proizvodom negativno odnosno pozitivno deluje. To su različiti apekti. Sve naše ćelije imaju identičan genom, ali se u tkivama i organima razlikuju, upravo zbog te epigenetike, odnosno to je taj epigenom. Različiti geni su u različitim ćelijama različito aktivirani odnosno inaktivirani. Ono što sredina radi, socijalni način života, pričanje, može da utiče upravo na tu aktivaciju ili inaktivaciju. Možete da imate gen koji je izmenjen ili ne funkcioniše, ali svojom aktivnošću može da ide u negativnom pravcu. On je utišan kod nas, ali nekim sticajem okolnosti, sredinskim faktorima, lekovima, može doći do njegovog uključivanja. Ne postoje dobri i loši geni, postoji dobar i loš izbor u načinu života. Svi mi nosimo nešto u sebi, samo je pitanje trenutka, da li će se to kod nas „otkačiti“ i krenuti u proces aktivacije ili neće. Mali procenat bolesti je genetski determinisan, nije sve genetika, ima dosta uticaj spoljne sredine.

Na kraju, tvrdnja je samo jednja - geni se prenose, a zločin ne.

- Prenose se samo geni, mi smo ti koji im dajemo taj okidač kako će oni da rade. Zločin se ne prenosi - zaključila je genetičarka Ivana Buzačić.

Doktorka Ljiljana Avramović, kaže da porodična anamneza ima jako veliki značaj u psihijatriji

- Porodična anamneza je deo dijagnostike i deo istorije bolesti  u svim medicinskim disciplinama, a u okviru psihijatrije ima jako veliki značaj, jer niz različitih istraživanja pokazuju da do određene mere, genetika imaju uticaj, a od određene mere ima sredina. Genetički faktor nije u funkciji jednog gena, već u poligenskom., znači više gena koji utiču. Koliki je taj procenat u psihijatrijskim slučajevima, postoje različite informacije. Kod poremećaja ličnosti čak 60 do 70 posto je uticaj gena, ali i dalje ne pričamo o jednom genu, to je jako bitno naglasiti, već o grupi. Možemo govoriti i o ekspresiji gena, koliko će geni doživeti izražajnost, kada se nađu u blizini nekog gena koji potiče od majke, pa izvrši ekspresiju odnosno uticaj na gene oca - kaže dr Avrmović.

Foto: Printscreen/TV K1

Ona je dodala da geni za ovakve situacije nemaju uticaja, ali da postoje modeli.

- Modeli mogu da postoje, zato što su to sredinski faktori i to nešto nesvesno, što će genetika u budućnosti moći da objasni. Ceo razvoj čovenčastva je otišao na stranu mentalnih poremećaja, zato što su oni najteži pristup  u smislu terapije i najteži za istraživanje, jer mi ne možemo da kažemo da je tačno taj gen zaslužan - zaključila je dr Ljiljana Avramović u emisiji "Vikend iz Prvog reda" na televiziji K1.

Ostavite komentar