JEDINI đak u seoskoj ŠKOLI dobio DRUŠTVO: Aleksa će sada moći da DELI UŽINU sa Mašom

Aleksa Borović, đak prvak, iz golijskog sela Seča Reka sam sedi u školskoj klupi, sam jede svoju užinu, a odmore provodi igrajući se sa učiteljicom koja mu jedina pravi društvo. Ali, ne zato jer on ne želi da se druži sa drugima, već zbog toga što je on jedini učenik  u seoskoj osnovnoj školi. 

- Super mi je ovako i navikao sam, pored učenja imamo dosta sadržaja. Svakoga dan igramo se žmurke, ponekad i fudbala, družimo se i provodimo vreme na ljuljašci - kazao je za RINU ovaj mališan. 

Učiteljica Marija trudi se da mu svakog radnog dana bude i učitelijica i prijatelj i sudeći po osmehu na dečakovom licu to i uspeva. Sudbina seoskih škola svuda je slična, a tome najbolje svedoči upravo ova prosvetna radnica. Marija je za 26 godina radnog staža imala đaka koliko njena koleginica u jednoj generaciji. Ali se ne žali, naprotiv uživa u svakom radnom danu sa Aleksom.

- On nema svoje školske drugare, nema sa kim da podeli svoju radost i tugu, nema sa kim da podeli užinu i on to sve mora da radim sam. Ja se trudim da koliko god mogu zamenim drugare ali to jednostavno nije toliko izvodljivo. On se ne žali, jer je takvo dete, poslušno, drago i pametno koje voli da istražuje i saznaje neke nove stvari, zbog čeka nemamo nikakvih problema, niti imam potrebe da budem dodatno stroga - kazala je Marija.

Ipak, tokom letnjeg raspusta Aleksa je dobio društvo. Devojčica Maša Subotić letnji raspust provodi kod bake na Goliji, a već drugi raspust kao gost dolazi u osnovnu školu prof.dr Nedeljko Košanin da bi se družila sa drugarima iz potpuno drugačije sredine u kojoj ona živi. 

- Ovde je jako drugačije u odnostu na sredinu iz koje ja dolazim, Aleksa je sam u školi dok u mom odeljenju ima veliki broj učenika. Zbog te različitosti ja baš volim da dolazim na Goliju. Iako svoje đačke dane provodi sam, Aleksa je na drugoj strani mnogo i dobio, jer je njegova učiteljica ujedno i najbolja drugarica - rekla je Maša. 

Učiteljica Marija za kraj dodaje da je uprkos svemu lepo raditi sa manjim brojem dece. Nada se da će seoske škole preživeti sve migracije lokalnog stanovništva ka gradovima i da će penziju za deset godina dočekati na istom mestu, ali i sama je svesna da će to biti veoma teško.

Ostavite komentar