Sva slova jednog ubistva

U - Uzdržavam se, ne zato što nemam, ili neću, bilo šta da kažem, nego zato što mi se toliko toga gadi, pa uopšte nisam siguran da iz tog gađenja može bilo šta korisno da ispadne.
Opet, posle 25 godina, da li je bilo šta drugo preostalo svakome od nas, koji jesmo bili svedoci poslednjih dana Slavka Ćuruvije.

Svima, a bilo nas je ne više od deset-petnaest, koji smo te večeri, 11. aprila 1999. godine sedeli u Brankinom stanu, onom koji je bio vrata do njegovog. Usrani, sjebani (izvinite zbog rečnika, ali boljih reči jednostavno nema), i zgroženi, zgranuti, utučeni, nemi, besni, ojađeni, poraženi, polomljeni, bez jedne jasne misli u glavi, i bez trunke nade.

 
Ni tada, ni posle, nisam mogao da shvatim. Šta čovek treba da učini, da ga neko ubije, strelja, izrešeta, overi, kao da je reč o vežbanju na strelištu, kao da je sve to samo pucanje u drvenu metu, kao da je taj, koji je ubijen, neka neživa stvar, ili pak zverka koju ne da nije šteta, nego je i dobro ubiti.
 
Posle toga, te večeri, gađenje je ostalo, zauvek. Potiskivao sam ga, naravno. I nastavio, često ubeđen da bi on - a bio je neodoljiv na toliko načina, uvek spreman da se kocka sa samom sudbinom, visok, lep, bezobrazno hrabar, nasmejan i na istinu i na laž, jer nikada nije precenjivao ni jedno ni drugo - da bi, dakle, taj čovek, sve što sam radio (tolike gluposti), ipak odobrio, i da bi mi, smejući se bez trunke pakosti, opet rekao: "Jesi lud, ali zato te i volim".
 
To sam prvi put čuo kada sam pokušao, bezuspešno, da odem od njega, i probam sam. I ako neko kaže da se zavaravam, znam, naravno, ali mi to neizmerno prija. Pomisao da bi mi rekao - neka, uradi.
 
Druga pomisao, ona koja mi kaže da bi se i njemu podosta zgadilo, nije prijatna. Upućuje me, i grozim se toga, da bi i on priznao poraz. A čovek je bio nepobediv. I pre, i posle 11. aprila.
 
Ja, opet, jesam poražen. Čitavom tom decenijom, svakim ratom koji sam video, sopstvenim učešćem, njegovom smrću.

I zato je tu, gađenje. Nad sobom, i nad svima nama.

I još mi se gadi to što jedna porodica, nije dočekala pravdu.
 
I to što se sada pojavilo toliko istina, na toliko strana, sa toliko lica, da više ništa ne možeš da prepoznaš, da ti se čini, jer te svaki dan ubeđuju, da i nisi bio tu, da je sve to, pa i on, izgledalo drukčije, da je značilo drugo, a ne ono u šta smo svi verovali, da mi nismo znali šta je svetlo, a šta tama, te će sada ti drugi, tada nama nepoznati, da objasne.
 
I sav taj forsirani patos, zaklinjanje, kletve, optužbe koje zabranjuju nevinost, ceo taj igrokaz koji ponovo nastaje zbog smrti, i kao ni ona, nema kraja. 
Uzdržavam se, onda. Da pljunem.
 
B - Bol nije moj, i to ne zato što ne mogu da ga osetim. Bol je, nažalost, ekskluziva, nešto što ne može da se podeli, čak i kada se saoseća i razume, bol je najgora privatnost koja može da se doživi.
 
Ne pušta bol strance unutra. A ja to jesam. I još gore - preživeli stranac.
 
Muka mi je neki put zbog toga. Sramota. I nije samo bes (onaj koji osetim zbog svih onih koji su takođe stranci, a trse se da izigravaju bol), razlog zbog kojeg ne idem na ona godišnja obeležavanja njegove usamljene smrti.
 
Stidim se, i plašim da ću nekome bol da ukradem, da se na silu uguram među one najteže pogođenje, da zahtevam, i ja, milost, sasećanje i pravdu. A ništa od toga, niko od nas, nije zaslužio. Živi smo. I to nas ne boli.

Zato Popivoda (bivši šef Slavkovog obezbeđenja), i ja odemo sami, kada nema nikoga, da stavimo ružu i prekrstimo se, krišom.
 
Bol je za njegovu decu. One koje je voleo, i oni njega. Ne mogu da im pomognem. Užas

I - Igrali smo se. Novinarstva, posvećenog bratstva, borbe protiv tirana, i bili ubeđeni da ćemo, jednog dana, negde ispijati koktele, one sa suncobrančićima, na peščanoj plaži, na jahti, zato što on nije obećavao samo pobedu. Obećavao je, bogatu pobedu. Totalni uspeh. Život kakvav smo bili ubeđeni da zaslužujemo. Kraj devedesetih. Početak sna. Našeg.
 
Ako su postojali, među tom sirotom profesijom, oni koji su mislili da su novinarska aristokratija, onda smo to bili mi. Zahvaljujući njemu.
 
I igrali smo se, nesvesni da ništa nije igra. A svest je došla naknadno, poput udarca u stomak. Na Svetu Petku, 1998. godine, rekao mi je da nam je svima pištolj na čelu. Slagao me je. Bio je na njegovom čelu. Sve posle toga, bilo je tako prokleto očekivano.
 
I jedino što me jeste iznenadilo, jeste svako odsustvo igre, danas, bar u tom poslu, iz kojeg sam otišao, suštinski, 11. aprila 1999. godine.
 
On se radovao, i onda kada se, sasvim sigurno, plašio. Video je u svemu priliku, šansu, verovao je. Devedesete, njihovo prokletstvo, od njega su napravile savršenog oportunistu, ubeđenog da je sve moguće, pa i pobeda.
 
Mi smo sumnjali, on nije. Ni kada mu je Vava Petković rekao da ga je "ona (Mira Marković), već ožalila". Ni kada sam mu javio da mi je drug iz policije, na početku bombardovanja, javio: "Uzmi ženu i dete i beži". Nikada. Superiorno stanje duha, superiorni um. To je, po njemu, bilo na našoj strani. Sposobnost da se igramo. Sa nemanima.
 
Danas, svi su mrtvi ozbiljni. Svi veliki, veći od svakog posla. Nemani se izmišljaju, a ja se stalno pitam, zašto. I da se pojave, ko bi se igrao sa njima?
 
Ovi danas, sigurno ne bi.

S - Sud je presudio. Koji put po redu, ne znam, ali svakako je konačno.
 
I nisam šokiran. Nisam, nikada, ništa ni očekivao. On nam je to pričao: "Kada hoće da ubiju, najefikasniji je ruski sistem. Očiste tri kruga. Ubice, one koji su ubicama rekli, one koji su znali da će da se dogodi".
 
Ne znam ko je sve mrtav, jer je znao. Moguće je da je naš sistem manje temeljan. Branka je svakako prepoznala dvojicu, još posle 5. oktobra. Obojica iz Jedinice. Obojica ubijena.
 
A država? Ni od nje nisam očekivao ništa. Osim Stambolića, koja je, od svih tih smrti, posle čitave decenije ubijanja, razrešena.
 
Dada. Kundak. Pavle Bulatović. Badža. Vlahović. Ibarska. Gomila kriminalaca. Klanica bez kraja, sa Bog zna koliko krvavih ruku.
 
Koje društvo sme to sebi da prizna? Koje društvo bi preživelo, toliko saučesnika? Šta smo živeli, i gde? Koliko dugo bi morali da čistimo svu tu krv? Koliko nove da prolijemo?
 
I lepo je pričati o Augijevim štalama i reci koju treba tamo skrenuti, da odnese sav gnoj, smrad i prljavštinu. Divno je maštati o rušenju, svega, i izgradnji novog, ne samo društva, nego i njegovih temelja, ali ko je, i gde, na čitavom svetu, to zaista uradio, a da nije počistio, porušio, pobio, i govna, ali i samu nevinost?
 
Ko, s druge strane, nije, i gde, preživljavanja radi, požurio da zabašuri, zataška, i nekako krene dalje?
 
Opet, postoji li i onaj ko tu glupu, poražavajuću istinu može da objasni njegovoj deci? Ko sme da im kaže, da pravde, jebiga, nema?
 
Da je Sloba je umro, i da je Mira umrla, da su pucači ubijeni, pomagači oslobođeni. I?
 
Ne znam

Ostavite komentar