MASAKR U PRAVOSLAVNOM MANASTIRU ZA KOJI GODINAMA NIKO NE ODGOVARA: Vojska pobila i decu, svedočenja kidaju dušu (VIDEO)

Ceo svet je pre četiri i po godine ostao u šoku kada se pronela vest da je izvršen masakr u pravoslavnom manastiru. Pomahnitali vojnici ubijali su sve koji bi im pali šaka – dece, ženu, starce… Stradali su nedužni civili koji su verovali da su u manastiru bezbedni… Reč je o masakru u pravoslavnom manastiru Marjam Dengelat u region Tigraj u severnoj Etiopiji, a za koji sve do dana današnjeg, niko nije odgovarao.

Jeziva svedočenja preživelih kidaju dušu, ali uprkos zahtevima međunarodnih organizacija, među kojima su i Ujedinjene nacije, za ovaj pokolj optuženih nema.

Najpotresnija je ispovest meštanina Abrahama, koji je žrtve pokolja ostao da sahrani. Mnogi tela koja je spuštao u raku bila su u belim crkvenim odorama, koje su bile umrljane krvlju. Tela su pronađena u manastirskoj porti, dvorištu, poljima, isušenom koritu reke… Nekima su ruke bile vezane pre nego što su mučki ubijeni. Među preminulima je bilo sveštenika, starijih lica, žena... 

Abraham je sahranio čitave porodice, među njima i decu mlađu od 14 godina. Mnoge je lično poznavao, u pitanju su bile njegove komšije iz grada Idaga Hamusa u Etiopiji, koji su par nedelja pre masakra pobegli iz svog rodnog grada da se zaštite od stravičnih sukoba koji su se odvijali u Tigraju. I sam Abraham je sa porodicom i još stotinama ljudi pobegao u planinsko selo Dengelat, gde je narod potražio utočište u pravoslavnom manastiru Marjam Dengelatu, koji je tu vekovima. Verovali su da ih tu niko neće napasti, da su bezbedni…

Kobnog 30. novembra 2020. godine pridružili su im se hodočasnici, koji su došli na pravoslavni festival Tsion Mariam, godišnju gozbu kojom se obeležava dan kada Etiopljani veruju da je Kovčeg zaveta u zemlju donesen iz Jerusalima.

Njihovu molitvu prekinuo je bat čizama. U manastir su ušli vojnici iz Eritereje i počeli da pucaju. O paklu koji je usledio svedočili su pojedinci koji su za dlaku izbegli smrt. Oni su za CNN ranije ispričali kako je izgledao stravičan trenutak u kojem je narod pokušavao da se spasi. Uskim planinskim stazama pokušavali su da pobegnu ka drugim selima, ali vojska nije imala milosti… Ubijali su svakog. CNN je u mesecima nakon pokolja pričao sa 12 svedoka masakra i sa više od 20 ljudi koji su preživeli napad... Njihova svedočenja su potresna…

“Ko bude plakao, umreće!”

Očevici su pričali kako su gledali vojnike koji su, nakon masakra u pravoslavnom manastiru, krenuli da idu po kućama i ubijaju. Nemilosrdni pokolj trajao je puna tri dana.

Neki od preživelih su se spasli tako što su se krili ispod beživotnih tela svojih namilijih. Tek 2. decembra su im dozvolili da ih sahrane, ali uz jedan uslov - da ne pokazuju tugu i žalost, ili će ih ubiti…

Abraham je tako krenuo da donosi tela. Dok su ga neprekidno gledali trudio se da ne plače dovlačeći tela dece, skupljajući stvari iz njihovih džepova i popisujući na papir neki detalj o mrtvima, kao što su frizura ili odeća.

“Neki su bili unakaženi do granice neprepoznatljivosti. Pucali su im u lice”, tvrdio je Abraham.

 

Tela je pokrivao zemljom i granjem, nadajući se da ih kiše neće odneti, ili da ih neće iz plitkog groba izvući hijene i drugi lešinari koji obitavaju u tom regionu. Na svaki grob je stavio cipele preminulog, nadajući se da će to porodicama pomoći da prepoznaju svoje mrtve. Jedne je postavio i na grob Johanesa Josefa, koji je imao tek 15 godina.

“Ruke su im bile vezane... Svuda smo pronalazili tela dece. Ubijali su ih na otvorenom. Nikad nisam video ovakav masakr i nadao sam se da nikad neću”, rekao je Abraham koji je u danu sahranio 50 ljudi, a veruje se da je u tom napadu ubijeno više od 100.

“Jeli, pili, pa sve pobili”

Abraham i drugi očevici masakra za CNN su ispričali da je proslava velikog praznika počela kao i svih prethodnih godina. Sveštenici u belim odorama sa krstom u ruci poveli su vernike na molitvu. Abraham je, dok su se vernici molili u crkvi, ugledao vojnike kako peške silaze niz brdo. Za njima su stigla i vojna vozila. U početku nisu delovali neprijateljski. Narod ih je pozvao u manastir na gozbu. Dali su im da jedu i da odmore u hladu drveća u kompleksu. Odjednom je počela pucnjava i ljudi su počeli da beže, nadajući se da će stići do svojih kuća.

“Čuli su se vrisci, a oni su ubijali svakog ko je izašao iz crkve”, tvrdio je jedna očevidac koji je, kao i još sedmoro njih tvrdio da su ubice bili vojnici Eritreje, što je Eritreja odlučno demantovala. Međutim, očevici su tvrdili da su ih prepoznali po uniformama i dijalektu.

"Suprug mi je izdahnuo na rukama"

Neki misle da su vojnici došli da pobiju mladiće, za koje su mislili da su odani TPLF-u. Međutim, Abraham i mnogi drugi tvrde da nije bilo militanata u crkvi. Marta i njeg suprug Binijam su crkvu napustili nakon jutarnje molitve, to im je, bar na kratko, produžilo život. Dok su šetali ka svojoj kući čuli su vriske i pucnje, gledali su ljude kako beže uz brdo.

“Ušli su u naše dvorište i vikali: "Izađite, k***** sinovi". Izašli smo sa ličnim kartama. Rekli smo da smo civili, ali su otvorili vatru. Pogodili su mog supruga, njegovu sestru i još nekoliko. Držala sam supruga sve dok nije izdahnuo”, rekla je Marta koju su vojnici ranili u ruku.

Kada su ubice napustile dvorište, Marta, koja u to vreme nije ni znala da je trudna, je krvava uvukla tela u kuću, da ih hijene ne bi pojele.

“Spavali smo sa telima u kući. Nismo smeli da ih sahranimo”, svedočila je.

 

“Majke terali da vezuju sinove”

Marta i drugi očevici su tvrdili kako su videli vojnike da meštane izvlače iz njihovih domova, vezuju im ruke, a potom pucaju u njih.

“Terali su majke da vezuju svoje sinove. Terali su ih da krenu bosi, a onda bi ih ubijani naočigled majki”, rekla je Rahva koja je selo napustila par dana uoči masakra, ali je tvrdila da su joj ovo rekli preživeli.

Samjuel tvrdi da je jeo i pio sa tim istim vojnicima u manstiru, a da su potom došli u njegov dom, koji se nalazi odmah do manastira i da su pobili njegove rođake. Tvrdi da je preživeo jer je satima ležao ispod njihovih tela.

Neki su preživeli tako što su ostali da se skrivaju u crkvi. Ležali su sakriveni dok je virska odzvanjala selom. U napadu je ubijeno i nekoliko sveštenika.

“Odlučili smo da umremo tu, u crkvi. Nismo ni pokušali da bežimo. Dva dana kasnije vojnici su preživele parohijane pozvali da dođu i sahrane svoje mrtve”, pričao je Abraham, koji je sa još petoro ljudi ceo dan spuštao tela u rake. Pokopao je i Martine rođake i mnogo dece.

Abraham kaže da im nisu dozvolili da mrtve sahranjuju na pravoslavnom groblju koje se nalazi kod manastira. Terali su ih da iskopaju masovne grobnice...

Abraham tvrdi da je vojska ostala na tom području još dve nedelje. Kaže da su krali vozila, palili njive, pljačkali kuće i ubijali stoku. Čovek po imenu Tedros, koji je rodom iz Dengelata, otišao je u selo nakon što je vojska otišla. Tvrdi da se svuda osećao zadah smrti, i da su lešinari kružili po selu.

“Mnogi su ubijeni na njivama. Hijene i životinje su iskidale njihova tela. Nisu dočekali da budu sahranjeni”, tvrdi Tedros.

On kaže da su im vojnici pucali u glave "da bi štedeli municiju". Kaže da je obišao i crkvu, te da se na zidovima jasno vide oštećenja od metaka. Obišao je i grobove. On lično misli da je ubijeno najmanje 70 ljudi.

Najkrvavija kriza u modernoj istoriji Afrike

Sukobi u Etiopiji, posebno u regionu Tigraj, počeli su u novembru 2020. godine i predstavljaju jednu od najkrvavijih i najkompleksnijih kriza u savremenoj Africi.

Sukobi su počeli kao rezultat eskalacije napetosti između savezne vlade Etiopije, koju predvodi premijer Abij Ahmed, i vođe regionalne vlasti Tigrajske narodne oslobodilačke fronte (TPLF). TPLF je bivša politička stranka koja je bila ključna u upravljanju Etiopijom tokom perioda od 1991. do 2018. godine, kada je premijer Abij Ahmed došao na vlast. Iako je on pokrenuo reforme koje su dovele do smanjenja uticaja TPLF-a i postizanja političkog otopljavanja, napetosti između ove stranke i nove savezne vlade su rasle.

U novembru 2020. godine, sukobi su izbili nakon što je federalna vlada optužila TPLF za napad na vojnu bazu u Tigraju, što je izazvalo ofanzivu savezne vojske. Federalna vojska je počela vojnu operaciju u Tigraju, a TPLF je odgovorila sa oružanim otporom.

U sukobima je stradalo na desetine hiljada ljudi, a milioni su morali da napuste svoje domove.

Međunarodna zajednica već godinama poziva na mir i diplomatiju, a Ujedinjene nacije i drugi globalni akteri su pokušavali da posreduju. Međutim, nepristupačnost područja, političke tenzije i složenost sukoba otežali su sprovođenje efikasnih pregovora.

S obzirom na sve ove faktore, sukobi u Etiopiji su još uvek veoma teški, a situacija je daleko od rešavanja. Međutim, u poslednjih nekoliko meseci bilo je pokušaja da se započne proces mirne reintegracije i političkog dijaloga.

 

Ostavite komentar