KAKO SE POBEĐUJE RAK? Predrag je Jovani i Dragu ispričao priču koja mnogima može spasiti život!

Svetski dan psihoonkološke podrške obolelima obeležava se danas (9.april). 

Ovaj dan podseća na važnost emocionalne i psihološke pomoći osobama koje se bore sa ovom ozbiljnom bolešću, ali i njihovim porodicama.

Koliko je psihoonkološka podrška od značaja u procesu lečenja, kako psihološka pomoć utiče na oporavak i u kojoj meri ona može olakšati svakodnevni život obolelima i njihovim najbližima?

Na ova i mnoge druge teme razgovaraćemo u emisiji "Uranak" na televiziji K1, sa Sandrom Bijelac, psihoonkolog i Predragom Slijepčevićem, predsednici Udruženja pacijenata sa leukemijom "Leuka", koji je inače četiri puta pobedio rak.

- Kažu ljudi da sam bio hrabar, ali ja nisam imao drugu opciju. Možda je to zasluga moje želje za životom, a to je možda najvažnija stvar - rekao je Predrag na početku, a na pitanje kako se rak pobeđuje, dodao:

- Mozgom, ali i pravom podrškom, kao i načinom na koji nas podržavaju naši najbliži, ali i dubokom verom u sebe. Volja za životom je vrlo važna - rekao je. 

Samo nekoliko procenata ljudi na svetu doživi treći relaps.

- Za moju leukemiju nema nikoga ko je preživeo drugi relaps, treću leukemiju, baš za tip koji sam ja imao. To je veoma specifično, i lekari su mi jasno rekli. Trebao sam da idem na transplantaciju, pa je bilo pitanje hoću li ili ne. Jedan od argumenata bio je da neću preživeti ako se bolest vrati treći put. Po mom mišljenju, lekar treba da uputi pacijenta u ono što mu se realno dešava, jer kako će čovek drugačije da se racionalno nosi sa tim? Potrebno je da mi razumemo šta je to što će nam pomoći da se iscelimo. Lekar je dužan i obavezan da sve činjenice vezane za nečije zdravlje iznese tom čoveku. Mi imamo veliku stigmu – kada se čovek razboli od bilo čega, odmah pretpostavimo da je on negde na nivou znanja i iskustva treći ili četvrti razred. Pomislimo da ljudi prestanu da budu razumni. Svi govore da će biti dobro i da treba da se boriš, ali ti niko ne kaže kako treba da se boriš. Niko nam ne daje konkretne savete o tome šta treba da uradimo. Osnovna stvar je da lekar kaže svom pacijentu šta se realno dešava - objasnio je Predrag.

Psihoonkolog objašnjava kako se priprema za borbu:

- Priprema je individualna, jer dijagnoza raka pogađa i mlade i stare. Nije isto ako se razboli mlada osoba ili starija. Zašto? Zato što kada neko dobije dijagnozu, svako lečenje je specifično i individualno, ali osoba koja oboli može da izgubi neke funkcije ili mogućnost ostvarivanja uloga koje je želela. Mladoj osobi koja oboli od ginekološkog karcinoma i ne može da ima porodicu, i osobi koja se već ostvarila kao majka i ušla u menopauzu, trenutak kada se bolest pojavi menja mnogo toga. Tada se rešava šta ta osoba gubi i kako da se suoči sa gubicima, bilo da su funkcionalni, socijalni ili porodični. U tom procesu je vrlo teško uočiti pripremu - objašnjava Sandra Bijelac i dodaje:

- Za svakoga je dijagnoza raka traumatsko iskustvo. Akutni stres koji se javlja nije toliko problematičan, jer se možemo izboriti s njim, jer je naš organizam za to sposoban. Međutim, hroničan stres, kada lekari kažu 'nemojte se stresirati', misli se upravo na njega, odnosno na promenu načina života. Mi smo pod stresom dugi niz godina, a da toga nismo ni svesni. Dugo smo u fazi "moranja", trpljenja, govorim o porodičnim i socijalnim ulogama, što nas iscrpljuje. Na poslu sam koji ne volim, u lošem sam braku. To je mnogo problematičnije od akutnog stresa, koji se javlja u određenom trenutku, kada mobilizujem sve svoje snage da se nosim s njim - dodaje.

K1 televizija

Psihoonkolog ističe da su ljudi koji puno trpe skloniji hroničnim bolestima.

- Ljudi koji puno trpe previše su snažni, mnogo više troše svoj imuni sistem i skloniji su hroničnim bolestima, ne samo malignim, u odnosu na osobe koje su na neki način sebičnije, koje više vode računa o svojim potrebama i željama, kao i onima koji su prilagodljiviji - objasnila je i dodaje:

- U toku dana imamo ‘moram’, ‘trebam’, "želim’. Često zanemarujemo ono ‘želim’. Moramo u toku dana imati i to "želim". Najčešće to isključujemo. Kada posao postane ‘moram’, on se pretvara u hronični stres. Treba težiti da eliminišemo ‘moram’, jer tada dolazimo do "trebam" i "želim". Na primer, treba da idem na posao jer treba da platim struju, i onda biram na koji ću posao da idem da bih zaradila novac. Ako moram da budem u braku koji mi se ne dopada, to postaje ozbiljan hroničan stres. To je hroničan stres. Pozitivan sebičluk je potreban.

K1 televizija

Predrag je poslednjih 20 godina u kontaktu sa obolelima od leukemije 

- Prvo, dok sam ja ležao, šest godina sam se lečio, a zatim i tokom ovog perioda priprema i osnivanja Udruženja, mogu reći da je svaki pacijent koji je dobio leukemiju bio trpeljiv. To je svima zajedničko – svi su osećali stanje trpnje. Pitanje je kada ćemo mi isprazniti taj hronični stres. Potrebno je da pronađemo određeno parče vremena u toku dana, da se povučemo u svoj svet i radimo šta god želimo. Ja, na primer, često ljudima preporučujem da pet minuta vrtimo palčeve. Kada se fokusiramo na to, čovek ne razmišlja ni o čemu drugom i na neki način taj hronični stres uspemo da opustimo. Da li je to tuširanje, čitanje, izlazak na terasu i gledanje u daljinu, vrtenje prstima – potpuno je nebitno, ali važno je da imamo ‘mojih 5 minuta’. Moramo da budemo jako pažljivi prema sebi - rekao je.

- Kada saznate dijagnozu i porodica sazna dijagnozu, oni su u stanju šoka. Idućih nekoliko dana taj mozak ne može normalno da funkcioniše i to je vreme koje potrebno ljudima da se stabilizuju. To je neko vreme kada smo kao muve bez glave. U tom momentu je moje bilo da ih pustim, da su u stanju šoka i da će potrajati neko vreme, poslećete se adaptirati na to i onda treba da se počne razmišljati - rekao je Predrag i objašnjava da može da se adaptira, ali i otkriva koji put je njemu bio najteži kada mu je saopšteno da muse rak vratio: 

- Kada sam dobio drugu dijagnozu, prvi put sam prošao kroz lečenje, koje je bilo poprilično naporno. I onda mi nešto nije bilo dobro, pa sam otišao na kontrolu. Već tada sam znao kako funkcioniše sistem i shvatio da mi se vratila leukemija. Onog momenta kada sam to potpuno shvatio, žena je bila pored mene i komunicirala sa lekarima. Mi smo čekali konačnu potvrdu. Nekoliko minuta pre toga, shvatio sam šta je dijagnoza i doslovno sam pao u nesvest. Izgovorio sam rečenicu: 'Ne mogu više, ne mogu opet', i odmah pao u nesvest. Onda se mozak vratio i rekao mi da želim da živim, da vidim šta mogu dalje. Ušli smo u ordinaciju, dobili smo dijagnozu, i znali smo šta treba da radimo. Moja žena i ja smo bili izuzetno dobar tim u tom trenutku, i jako je važno imati nekoga ko vas podržava na pravi način. Da nije bilo moje žene, ne bih preživeo. Bili smo tri dana kao zombiji. Prvo smo pustili da se 'raščisti' mozak, da bismo mogli racionalno da razmišljamo. Treći put je bilo veoma teško, jer sam znao da ću da umrem. Uhvatio sam se za sto da ne padnem. Četvrti put su mi dijagnozu potvrdili telefonom. Rekao sam da imam neke stvari da obavim po kući. Tada sam već bio naviknut i znao sam kako da rukovodim situacijom. Morao sam da završim stvari po kući, a onda ću da se posvetim lečenju - kazao je Predrag.

BONUS VIDEO: 

Ostavite komentar