My Name Is Krunić, Milorad Krunić... "Luda" SUDBINA suvoborskog DŽEJMSA BONDA

Milorad Krunić iz sela Tolića kosa na Suvoboru, rođen je 1937. godine i kako kaže, dobro je zapamtio i Nemce i partizane i četnike. Kao ratno dete u višečlanoj porodici više je bio gladan nego sit.

- Imali smo jednu krmaču na nas trinaestoro, dođe vojska bilo čija i uzmu nam to. Zakolju i jedu, jedino su Italijani sremali hranu i davali i nama da jedemo. Oni su imali srca, ovi ostali ne - kaže deda Milorad.

Kad je već stasao u mladića i državi odužio dug služeći vojsku dve godine, odlučio je da krene trbuhom za kruhom i iz Beograda gde je radio kao pekar rešio da ode u Francusku da radi.

Njegov tadašnji beg preko granice, mogao bi da posluži kao scenario za dobar akcioni film. Pasoš mu nisu dali, pa je odlučio da do Zapadne Evrope stigne ilegalno. Seo je u voz za Rijeku, pa odatle autobusom za Kopar u Sloveniji, a onda je pao u ruke graničarima.

- Nije to bilo kao danas da imate mape i smernice. Mi smo ka Trstu pratili dalekovod od struje, jer smo znali da vodi ka Italiji. Bio sam u društvu još jednog mladića koji tada još uvek nije bio napunio 18 godina. U šumi su nas nanjušili kerovi vučijaci i pronašli - kaže on.

- Vukli su nas zubima do graničara. Oni su nas tu uhvatili, tukli i prosledili dalje. Ovaj mali pošto je bio maloletan je pušten, a ja sam zaglavio u zatvor Padinjak - kaže suvoborski Džejms Bond.

Kad je izašao sa robije odmah je ponovo tražio pasoš za Francusku koji nije mogao da dobije i tada je samo odjednom rešio sebi da prekrati muke. Svoju budućnost nije mogao da zamisli ni u Beogradu da radi kao pekar, niti da se vrati u selo.

- Išao sam preko Pančevačkog mosta i samo odjednom kao da mi je nešto kvrcnulo u glavi, prešao sam ogradu i skočio u Dunav da rešim sve ove moje muke. Kad sam upao u vodu kao da sam se ohladio, otreznio u sekundi i pitao se "šta ovo Milorade uradi - kaže on.

- Bio sam dobar plivač i ja isplivam na obalu. To još uvek ne mogu sam sebi da oprostim šta sam hteo da uradim. Tad sam rešio da ću bez obzira na sve ilegalno preći u Fracusku i tako je i bilo - kaže ovaj starina.

U Francuskoj je radio punih 25 godina i zaradio dosta. Početkom devedestih banka kod Jezde i Dafine mu je prgutala na hiljade maraka, ali ni tada nije odustao. Zaradio je opet i podigao se kao Feniks iz pepela. Oženio se i dobio decu, kasnije u unučiće.

Decenije na zapadu proveo je radeći kao metalostrugar i jedno vreme radio je u fabrici Citroen. Danas je domaćin u selu na Suvoboru, ima lepo imanje, krave, traktor i sve što je potrebno jednom seoskom domaćinstvu.

Najbolji je dokaz da čovek nikad ne treba da se preda, već onda kad najviše ne može, tad najviše mora. Rezultat i nagrada neće izostati.

 

Ostavite komentar