Isidora Minić otvorila dušu o GLUMAČKIM POČECIMA: Nudili su mi da STATIRAM za 10 dinara, sada bih PRISTALA

Glumica Isidora Minić postala je poznata zahvaljujući ulozi u filmu "Lajanje na zvezde" iz 1998. godine, u režiji Zdravka Šotre. Kao malu ju je majka Neda Spasojević vodila na snimanja i tako se rodila ljubav prema glumi. U svojoj ispovesti se prisetila pokojne majke, čuvene glumice, te nekih zajedničkih trenutaka koje, nažalost, nema mnogo u sećanju.

- Sećam se i da sam išla s mamom na Cres, gde se snimao film 'Izgubljeni zavičaj'. Pitali su me da statiram, a da mi plate deset dinara, ali nije mi padalo na pamet. Sad bih statirala vrlo rado. (smeh) Glumu sam kao dete doživljavala samo kroz te fantastične haljine, šminku, sve što šljašti. To mi je i danas ostalo, volim da šljašti. Kad kupim senku za oči, ako nije sa šljokicama, pare su bačene. Sve hoću da pobegnem od toga, ali su mi jednostavne stvari bezveze. Tako mi je jednom koleginica Aleksandra Janković ispričala kako me je prepoznala izdaleka na nekoj premijeri. Kaže: 'Vidim neko mi maše. Nisam ponela naočare, ali vidim nešto šljašti, znala sam da si ti', ispričala je Isidora.

 

Isidora Minić prisetila se prijemnog ispita i glumačke sekcije kod Mike Aleksića. Kako kaže, u glumačkim vodama su je često povezivali sa majkom.

- Umela sam da učestvujem u kreativnim stvarima koje nisu naučne. Svašta sam umela da pipnem pa ostavim, i rukomet, košarku... A onda je tata u panici što sve napuštam video oglas kako traže nove članove za glumačku sekciju Radio Beograda kod Mike Aleksića. Otišla sam na prijemni, a nisam shvatila šta sve treba da se spremi i došla samo s recitacijom. Kada sam rekla da nemam imitaciju, Mika je rekao: 'Dobro, primljena si preko veze'. Znao je čija sam ćerka. I koliko god u javnosti nisam volela da se zna ko mi je mama, u glumačkim krugovima to nije bilo moguće. I hvala Miki, ali ja sam u grupi ostala mesec dana i otišla, jer nisam se uklopila, iskrena je glumica, koju je majčin odlazak veoma pogodio.

Tragični događaj, rani gubitak majke, glumica je opisala do detalja. U sećanju joj nije ostalo mnogo trenutaka koje je provela sa majkom.

- Sada, kada imam skoro 50 godina, mogu da kažem da je mnogo lakše kada ti neko ode rano, jer nisi stigao da se za njega vežeš. Pamtim kako je izgledala mamina bolest, šta se dešavalo po kući. Onda su me stavili kod nane, a mama je otišla u bolnicu. Sećam se, to jutro je zvonio telefon... Nana se javila, a ja sam se pravila da spavam. Probudila me je i rekla: 'Sine, mama je umrla'. Ja, ništa. Šta da radim, kao dete nisam znala kako da se ponašam. Znam da su mi išle suze, ali me je bilo užasno sramota i stalno sam ih brisala. Ne da me je nešto bolelo, pa plačem, nego, onako, instinktivno, životinjski, prisetila se Isidora.

 

- Da mama nije bila glumica i da nema tih filmova u kojima je igrala, ne znam da li bih je se sećala. Onih pravih uspomena i emocija, koje te vežu za neku ličnost, nemam. Pamtim kako me je ujutru budila, ali nemam svesnih doživljaja sa njom, nemam razgovora. Bila sam dete. Dugo sam čuvala neke njene stvari, a prošle godine nešto i iznela iz stana. Ostao mi je jedan svileni penjoar, rekla je glumica i otkrila da joj je otac bio velika podrška u životu.

Pored majke, otac joj je bio velika podrška u životu. Glumica je ispričala i kako su izgledali njeni tinejdžerski dani bez "ženske ruke". 

- Normalno je da roditelj treba da ode jednog dana, ali mnogo više boli kad ide neko s kim si proživeo nešto, imaš uspomene, znaš ga, znaš kako diše, šta razmišlja, kako te je podržavao ili ne. I kao mala sam bila više vezana za oca, jer je on bio pored mene češće nego mama. Posle, kad sam postala tinejdžer, bilo je trenutaka kada ćale nije mogao da me razume, jer on je muško. Hoću karmin, a on to ne dozvoljava. Onda plačem, ali više što sam ljuta, nego što nemam mamu, iskreno je ispričala Isidora.

 

Ostavite komentar