"VIKALA SAM JOJ DA USTANE IZ SANDUKA..." Majka Anđele skrhana, nema snage da organizuje sahranu

Ona je i opisala trenutak tragedije, kako je razgovarala sa ćerkom, a onda se veza prekinula...

"To je bio anđeo, baš kakvo joj je i ime. Pravi anđeo... Sad anđela više nema, nema ga više uz mene. Za mene nema više života. Otišao je s njom. Mi smo slomljeni. Ne mogu više ni da dišem, niti živim", grcajući u suzama govori Zorica Ruman, majka Anđele Ruman (20) iz Stare Pazove, koja je poginula zbog pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu.

- Otišla je na tu kobnu železničku kako bi se našla sa svojim dečkom. Trebali su da odu kod njega kako bi proslavili njegov rođendan za vikend. Bili su srećni. Prvo se javila sestri, a onda i tati da je tamo i da je sve u redu. Kasnije je pozvala mene da se i meni javi da je stigla na stanicu. Kratko smo razgovarale, a onda se poziv samo prekinuo. Mislila sam da je nestao signal ili da je stigao Miloš. Nisam ni slutila da je u tom trenutku betonska masa pala na moju ćerku i ubila je - govori Zorica kroz suze.

Na prvu se, kaže, nije uplašila, ali je kasnije videla vesti o nesreći. Počela je da zove ćerku, ali nije mogla da je dobije.

- Nisam se odmah uplašila, sve je bilo dobro. Ali i dalje nismo mogli da je dobijemo, a kad sam dobila Miloševog brata koji takođe nije mogao doći do nje, tad je nastala panika. Onda sam videla inicijale na portalima. Utrnula sam. Odmah sam sa suprugom krenula prema Novom Sadu. Stigli smo do stanice, ali nismo mogli da dobijemo nikakve informacije. Još se ništa nije znalo. Potom smo otišli do bolnice, ali ni tamo nisu mogli ništa da nam kažu. Počela sam da ludim. Nisam mogla da dođem do svoje ćerke. Tad je muž ostao ispred bolnice sa svojom majkom da čeka neke informacije, a ja sam s rođakom otišla do policije po informacije - u dahu govori Zorica.

Kad joj je policajac potvrdio da joj je ćerka među poginulima, nije verovala da je to istina.

- Nisam više bila svesna ničega. Nisam znala gde se nalazim ni kako da reagujem. Sve mi se izgubilo. I um i sve. Rekli su mi da je mrtva, da je moja ćerka mrtva. Da je dete koje je tek počelo da živi mrtvo. A među poginulima je i moj Miloš, njen dečko. Njega sam volela kao svog sina. Ne mogu da vam opišem bol koju sam osećala. Deca su mi mrtva. Samo mi je to prolazilo kroz glavu. Pa oni su za iduću godinu planirali svadbu, a njega smo danas sahranili, a moju ćerku ćemo sutra. Deca u dvadesetim godinama. Ne znam ni kako sam na kraju došla kući, sve mi je u magli - govori Zorica kroz suze.

Nema snage da organizuje sahranu

Sahranu ćerke, kaže, nema snage da organizuje.

- Kako da svoju ćerku stavim u hladnu zemlju? Kako to jedan roditelj može da uradi? Danas sam bila s njom dok je ležala u sanduku. Nisam mogla da verujem da je ona unutra. Vikala sam, derala se da se ustane... Rekla sam joj da ustane, da ne može da bude mrtva... Kako ona može da bude mrtva? Pa ona ima samo 20 godina, kao i Miloš. Ne znam, ne znam... Ceo mi je život stao... Ne znam kako ćemo moći dalje. Suprug i starija ćerka su slomljeni. Hvala Bogu na dobrim prijateljima i rođacima koji nam pomažu u svemu. Ja ne mogu sama ništa, nije ostalo života u meni - dodala je Zorica.

Na prepucavanja u javnosti o tome ko je kriv, kaže da su svi krivi, ali da je to za njih sada nepotrebno.

- I dalje ne može da mi uđe u glavu da mi nema deteta. Da nema mog anđela koji će me pri izlasku iz kuće pozdraviti, kao i po dolasku. S kojom ćemo se veseliti njenim uspesima, s kojom ćemo slaviti rođendane i praznike, s kojom ćemo dočekati unuke... Toga više nema, to je sve otišlo s njom u hladnu zemlju - zaključila je Zorica u suzama.

BONUS VIDEO

Tagovi: