Rođen je u Persiji kao neznabožac, u vreme cara Konstantina. Kao mladić upozna se sa verom Hristovom, ostavi neznaboštvo i krsti se. Toliko zavoli veru istinitu, da napusti sve svetsko, i zamonaši se u jednom manastiru kod grada Nisivije, prenosi hramkoncarevo.rs.
Požive u bratstvu neko vreme, pa se udalji na bezmolvije ka nekome arhimandritu Nurvelu, za koga se veli, da 60 godina nije jeo ništa vareno. Starac Nurvel ga zađakoni, pa kada ga htede prinuditi i u čin sveštenika, Dometije odbeže u neku pustinjsku goru, i nastani se u jednoj pešteri.
Tropar (glas 4):
Podvižavao si se postom na gori i mislene napade demonskih vojski sveoružjem Hristovim si pobedio, sveblaženi. Opet si se ka stradanju hrabrošću obukao, ubivši Kopronima mačem vere: I zbog oboje si uvenčan od Boga, sveslavni prepodobnomučeniče Dometije.
Dostiže toliko savršenstvo kroz post, molitvu, bdenje i bogomislije, da isceljivaše bolesnike. Kada dođe u te predele Julijan Odstupnik, ču za Dometija, pa posla ljude, koji ga zazidaše u pećini živa sa dva njegova učenika. Tako skonča ovaj Božji svetitelj 363 god. i preseli se u carstvo Božje. Na današnji dan bolesni ljudi dobijaju priliku koju im nudi Dometije. On je stradao zbog toga što je išao po svetoj zemlji i lečio bolesne. Veruje se da se na današnji dan dešavaju čuda i da se treba pomoliti Svetom Dometiju kako bi se iscelili, i bolesni izlečili.
Prepodobni Or otšelnik Tivaidski
Podvigom dostiže veliko savršenstvo. Kada sebe dobro utvrdi i prosveti u samoći, tada osnova postepeno nekoliko manastira, i bi izvrstan duhovni vođ i nastavnik mnogih monaha. Rufin koji ga poseti ovako ga opisuje: „u svojoj odeći on je ličio na angela Božjeg, devedesetoletni starac s dugom bradom kao sneg belom, veoma prijatne spoljašnosti. Pogled njegov svetlio se nečim nadčovečanskim.“
Foto: wikipedia.org
Više puta video angele Božje. Naročito se trudio, da nikad ne izrekne neistinu. Imao je velika iskušenja od demona, no trezveno i hrabro sve je savladao. Pričešćivao se posvednevno. Jednom ga opomenu učenik, da je došao Vaskrs, i da treba praznovati.
Čuvši to on izađe napolje, diže ruke knebu, i tri dana provede u molitvi bez odmora. Pa objasni učeniku: „to i jeste praznovanje Vaskrsa za monaha, da um svoj uzvisi i s Bogom sjedini“. Upokoji se u dubokoj starosti oko 390 god.
Ostavite komentar