OVA ŽENA JE PROŠLA PUT OD ŽRTVE DO BORCA Moj muž i je polupao sve prozore za Božić, a evo šta je policija uradila

Kampanja "16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama" sprovodi se u 100 zemalja sveta, ali postavlja se pitanje: Zašto nas nasilje nad slabijima sve manje pogađa? 

Koliko zapravo mogu promeniti stvari u društvu kampanje koje se bave nasiljem? 

Na ova i slična pitanja odgovarale su dr Nina Mitić, pomoćnica ministra za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog,  Bojana Otović Pjanović, major policije i Hajrija Ramadani, predsednica Udruženja žrtava nasilja "Hajr", koje su gostovale u emisiji "Uranak" na televiziji K1.

Foto: K1 televizija

Nina Mitić na samom početku razgovora istakla je da je od početka godine imamo 17 žena koje su  žrtave porodičnog nasilja.

- Imamo 17 ubijenih žena u ovoj godini, mada je degutantno pričati o brojkama, jer je i jedna žena ubijena ogroman problem. Jako je važno da imamo jedinstven registar. Negde smatramo da je MUP kao institucija najrelevantnija da to ima. Postoji u MUP-u registar, ali nije javan - rekla je Nina i dodala:

- Srbija pre deset godina i danas je jako napredovala. Imamo niz zakona koji se sprovode, ali ako gledamo statističke podatke, uvek imamo nagoveštaje da su potrebne izmene i dopune. Ovaj fenomen 21. veka, slobodno mogu da kažem, pošast, nažalost nije samo u Srbiji, u celom svetu i regionu se dešava nasilje. To što pričamo sada otvoreno o nasilju nad ženama i generalno u porodici, ne znači da se nije dešavalo i ranije. Naš zadatak je da osnažimo žene, imamo preventivu. Sve institucije su važne, ali i mediji na koji način izveštavaju o određenim slučajevima - rekla je dr Mitić.

Foto: K1 televizija

Bojana Otović Pjanović, ističe da MUP ima posebno elektronski urađene evidencije svih podataka, događaja koji se odnose pored svih drugih i na nasilje u porodici.

- Imamo evidenciju prijave, izrečenih mera zakona o sprečavanju nasilja u porodici, sva krivična dela koja su obuhvaćena zakonom, za koja smo u obavezi da izričemo mere. Za samo krivično delo i sva druga krivična dela koja su obuhvaćena u partnerskim i porodičnim odnosima - rekla je Bojana i dodaje da sve funkcioniše kao sistem dobro. 

- Da bi bila izdana naredba za pokretanje istrage, potrebno je da postoji određeni broj činjenica i okolnosti, kao i dovoljan broj dokaza koji omogućavaju sprovođenje istražnog postupka. Sud može prihvatiti nešto samo ako je to potkrepljeno dokazima i činjenicama. Da li će neki predmet postati pravosnažan u velikoj meri zavisi od spleta okolnosti. Najjednostavnije je kada su svi dokazi na raspolaganju, jer tada možete pokrenuti postupak koji će imati pozitivan ishod. Razlozi za odbačaj krivične prijave mogu biti različiti. Jedan od njih je kada žrtva odluči da odustane od učešća u postupku. Ukoliko imamo dokaze, to ne utiče na tok postupka jer se krivično delo goni po službenoj dužnosti. Međutim, ako dokazi nisu dovoljni, to ne znači da ta porodica neće biti praćena u okviru grupe za koordinaciju i saradnju - dodala je Bojana. 

Foto: K1 televizija

Hajrija je bila i sam žrtva nasilja. 

- U braku sam bila 20 godina. Tokom tih godina sam prijavljivala nasilje policiji i Centru za socijalni rad, ali to je bilo malo mesto, Grocka, i tada je bilo potpuno drugačije nego sada. Kada sam bila žrtva pre deset godina, predsednik opštine je imao veze sa nasilnicima, pa su vrata bila zatvorena gde god sam pozvala pomoć. Možda su me i sin i ja smatrali krivima. Sin je tada imao 20 godina, a sve su radili bez dokaza i svedoka. Jednog Božića, kada su moj muž i njegov brat polupali prozore, policija je odmah došla, ali su rekli da je to bila privatna imovina, jer sam ja tu živela 26 godina i uložila sve, prodala stan. Tada smo imali mnogo propusta, zbog kojih sam odlučila da osnujem organizaciju za pomoć. Odlučila sam da imam dobru saradnju sa institucijama, jer ne vredi stalno optuživati. Institucije žele da rade, ali pojedinci koji u njima rade mogu da koriste svoj položaj ili uniformu. Nasilnik nikada nije sam, to se pokazalo dok sam godinu dana boravila u sigurnoj kući. Živela sam sa 18 žena, a kasnije sa šest. Nasilnik je ili u vezi, ili koristi svoju titulu i zato je uvek nekoliko koraka ispred nas. Dok sam bila u sigurnoj kući, videla sam koliko žene i deca pate. Svake godine brojimo ubijene žene, ali ne brojimo koliko njih preminulo od posledica nasilja u bolnicama ili od stresa i loših uslova života. Jedna žena koja je bila sa mnom u sigurnoj kući, mnogo mlađa od mene, preminula je pre tri godine jer nije imala ni za hranu, a kamoli za lekove. Moramo osmisliti način da im se obezbedi osnovna pomoć, uključujući hranu i lekove. Imamo besplatnu pravnu pomoć, ali ona ne funkcioniše kako treba, jer šalju pripravnike koji se stalno menjaju, a nijedan nije prisutan tokom suđenja, pa morate stalno objašnjavati slučaj novom advokatu - dodala je Hajrija.

- Nasilnik iskoristi dok je žrtva nasilja u sigurnoj kući da je odjavi sa adrese, gde ona ima veliki problem da se kasnije negde prijavi, jer se stanodavci palše poreza, nasilnika, kako će ona da plati taj stan jer je samohrana majka. Žrtva nasilja posle deset dana provedenih u sigurnoj kući, treba da ide po svoje stvari, ne može ništa da iznese iz stana sem pasoša i četkice za zube. To smo doživeli moj sin i ja, kao i mnoge žrtve - rekla je Hajrija, dok se Bojana Otović Pjanović nadovezala da u pratnji policije danas sve može da se iznese iz kuće. 

Hajrija kaže da pre 10 godina uprkos pratnji policije i advokata nije joj bilo dozvoljeno da iznese svoje stvari

- Bila sam u pratnji policije i advokata i ništa nismo smeli da uzmemo, tako mi je rekao policajac, ne znamo da li je vaše. To se sve dešavalo 2014. godine - rekla je Hajrija.

Major policije Bojana Otović Pjanović ističe da ovakve stvari danas ne bi bile moguće. 

- Znam zbog čega je Hajrija započela ovu priču. Danas, ovakva situacija ne bi bila moguća. Želim da naglasim da smo, kroz ovaj zakon, kao sistem postigli mnoge dobre stvari. Postoji čitav paket mera koje mogu da se preduzmu u postupku zaštite žene. Da se ovako nešto dešavalo Hajriji danas, ona bi ostala u svom domu, dok bi nasilnik bio udaljen, i imao bi pravo samo da uzme osnovne stvari iz kuće. Takođe, majka bi imala pravo da u parničnom postupku zahteva habitaciju, što podrazumeva da, ukoliko ima malo dete ispod 18 godina, ona do punoletstva deteta ima pravo da koristi stan nasilnika. Ove mere primenjujemo u praksi. Kritike često dobijamo jer mnoge stvari nisu dovoljno vidljive. Pripadnici MUP-a, posebno uprava kriminalističke policije, koja uključuje i organizacionu jedinicu za suzbijanje kriminala, rade svoj posao, ali možda naš rad nije dovoljno promovisao. Možda je to vidljivo samo u okviru 16 dana aktivizma, ali mi imamo brojne aktivnosti koje smo sproveli samo tokom ove godine - dodala je.

Hajrija ističe da su se stvari drastično promenile u poslednjih deset godina:

- Žrtve su obično u strahu, i objašnjavam im da danas ne postoji nikakva šansa da neko stoji iza nasilnika, kao ni da on neće odgovarati za nasilje koje je učinio. Sada je situacija potpuno drugačija. Meni pozivaju na razne tribine širom regiona. Mogu da se pohvalim da se naša država i institucije najviše trude da suzbiju nasilje. Hrvatska je treća u Evropi po broju ubijenih žena, dok smo mi daleko napredovali. Znam kako je bilo kada sam ja bila žrtva, ali takođe znam i kako je sada.

Nina Mitić ističe da je preventiva jako važna.

- Važno je da znate u kom momentu postajete žrtva, koji je prag tolerancije koji sebi ne smete da dozvolite. Podaci koji govore, da žene u proseku trpe 10 godina nasilje. Vi dok prihvatitie da ste žrtva nasilja prođe mnogo vremena, previše se toga nagomila. Neretko se dešava da iz toga izaćete. Onda ako izađete iz nasilja, vratite se nasilniku, to su prakse i podaci iz sigurnih kuća. Preventiva mora da krene od najmlađih naraštaja. Preventina ulazi u kućno vaspitanje, pedagoga, treba više da se razgovara o tome, kako bi se sprečilo nasilje - objašnjava Nina Matić i dodaje:

- Pre fizičkog nasilja i nanošenja teških telesnih povreda, dešava se niz uvertira koje žrtva ne prijavi, jer je sramota. Nama neki podaci govore, kada žrtva prijavljuje, a to je kada se dese teške telesne povrede ili kada su deca u pitanju - kaže Nina i objašnjava zbog čega je žrtve sramota da prijave nasilje.

Podeliti intimu sa javnosti, podeliti intimu sa javnim institucijama. Podeliti vaše nedaće i ono što se dešava u vašem najbližem okruženju ljudima sa kojima ste delili hleb je sramota same žrtve. Prebroditi, osnažiti je - dodaje. 

- Kada prijavite nasilje, ulazite u sistem koji podrazumeva posetu nizu institucija. Prva je policija, sa kojom obavljate razgovor i uviđaj, nakon čega se nasilnik sklanja sa lica mesta, a tužilaštvo donosi odluku o izricanju mera. Uključuje se i Centar za socijalni rad, posebno ako postoje deca, kao i dežurni tužilac. Kao žrtva, prolazite kroz niz institucija – policiju, tužilaštvo, Centar za socijalni rad, i zdravstvene ustanove, gde morate da prođete kroz određene preglede u skladu sa protokolima. Sada zamislite žrtvu koja je već psihički i možda fizički jako loše, a zatim mora da deli svoju priču sa svakim pojedincem, kako bi se prikupili dokazi i postupak bio jasniji i efikasniji. To je izuzetno važno, ali za žrtvu veoma teško. Tri do pet posto žena izdrži proces, da dođe do suđenja - rekla je Nina i napominje da je jedini način da se u porodici reši problem, prijavljivanje. 

Ključni problemi 

Hajrija ističe ključne aspekte problema sa sistemom i teškoćama koje žrtve nasilja doživljavaju u procesu suđenja.

- Bila sam oko trideset puta u Centru za socijalni rad, jer su oni tu da pokušaju da pomire porodicu, da situacija bude smirena. Sin me je molio da izađemo iz svega toga, želela sam da poslušam njegov savet i pružim šansu. Međutim, jedna žena mi je tada rekla da ne mogu da promenim druge, već sebe. Postoje još mnoge stvari koje moramo da promenimo, kao i strože kazne, kako bi se osiguralo da onome ko je počinio nasilje ne padne napamet da ponovo udari nekog. Kazne moraju biti oštrije. Žrtve često odustanu od prijavljivanja nasilja jer se boje da će ponovo biti okrivljene, a to je velika sramota - da se vi osećate krivom jer vas je neko udario. Samo tri do pet posto žrtava uspe da izdrži do kraja - kazala je i dodaje: 

- Sudski postupci traju godinama – deset, pet, pa čak i tri godine. Svaka žrtva treba da bude spremna na to kada ulazi u sudski proces. Mora da joj se jasno kaže da pravna pomoć nije besplatna, da postoje troškovi, kao što su razna veštačenja, koja ona prvo mora da plati, a to može biti 60 ili 70 hiljada dinara. Mnoge žene nemaju posao, rade na pola radnog vremena, hrane decu, plaćaju stan – kako da nađu novac za sve te troškove? Suđenje je izuzetno naporno. Apelujem da suđenja traju maksimalno od šest meseci do godinu dana, jer žrtva jednostavno iscrpi. Svako suđenje je podsećanje na to što je preživela i dug period čekanja dodatno pogoršava njeno emocionalno stanje."

Femicid ili teško ubistvo žene?

- Naš krivični zakonik nema posebni implementirano krivično delo kao femicid. Ali ja ne mogu da ne kažem, da naš krivični zakonik nije predvideo član, posebne okolnosti kojima se utvrđuju da li je neko krivično delo i otežavajuće okolnosti učinjeno, pa je nabrajano između ostalog rodna ravnopravnosti, jaza. To su okolnosti koji se dokazuju tokom postupka. To je širok spektar koji se u dokaznom postupku izvode i naše zakonodavstvo je i to predviđeno, i to je otežavajuća okolnost za šta je predviđena zatvorska kazna u odnosni na izvorni oblik krivičnog dela - objasnila je Bojana u emisiji "Uranak" na televiziji K1. 

BONUS VIDEO: 

Ostavite komentar