Predrasude su VEĆI PROBLEM od DIJABETESA: Da li su i zašto ova deca NEVIDLJIVA ZA VRTIĆE?

Roditelji obolelih sa dijabetesom ili neke hronične bolesti, dolaze u velike probleme i često donose odluke da jedan od njih prestane da radi, kako bi bili na raspolaganju vaspitačima ili nastavnicima, koji u određenom broju slučajeva ne žele da vode računa o njihovoj deci.

U emisiji "Mi danas" na televiziji K1 na temu problema sa kojim se susreću roditelji dece sa dijabetesom, govorili su Bojana Marković iz udruženja "Plavi krug", Jadranka Spasić iz Udruženja medicinskih sestara predškolskih ustanova i Srđan Đorđević, otac deteta sa dijabetesom.

- Problem je pri upisu u vrtić. Po zakonima Srbije, medicinsko osoblje u vrtiću, nema obavezu da daje terapiju, ni da meri šećer, tako da roditelji nemaju previše opcija, već jedan od njih mora da ostane bez posla kako bi mogao da brine o detetu, što donosi niz problema. Kasnije se taj problem nastavlja i u osnovnim školama, jer mnoga deca nisu spremna da daju sama sebi insulin, a u školama nemamo medicinsko osoblje. U vrtiću u kome je konkretno nastao problem, zahtevali su da roditelji obezbede detetu pratnju -  objasnila je Bojana Marković.

Foto: Youtube PrintScreen/K1

Prema njenim rečima roditelji su objasnili da je to dete sa 2,5 godine dobilo dijabetes u jaslicama, majka je dobila pravo na bolovanje do pete godine. Sada, kada dete puni pet godina, ona mora da se vrati na posao i krenula je sa pripremama dva meseca ranije, da bi se vaspitači i dete navikli.

- Ona je uspela sina da prebaci na pumpu i na senzore, da bi detetu bilo lakše i stručnim licima u vrtiću, da ne bi moralo da se bocka, ali onda nailazite na taj zid, gde oni predlažu, da se uzme pratnja. Ja sam rekla da pošalju dopis u upravu vrtića. Sutradan je stigao poziv da se dođe na sastanak. Medicinska sestra je vodila glavnu reč i rekla, da oni imaju toliko dece, da ona ne zna da li će moći da se posveti detetu sa dijabetesom i da može da se dogodi, da se dete povredi, a da ona neće moći da odreaguje. Kada sam upitala da li naša deca sa dijabetesom imaju pravo na pratnju, dobila sam odgovor da nemaju. Problem se rešio tako što je uvedena još jedna medicinska sestra - rekla je Bojana Marković u emisiji "Mi danas" na televiziji K1.

Iako medinsko osoblje u vrtićima nema obavezu da daju detetu insulin, sagovornici su rekli da bi trebalo da postoji neka motivacija i želja da se toj deci pomogne.

Jadranka Spasić iz Udruženja medicinskih sestara predškolskih ustanova smatra da deca sa dijabetesom nisu baš nevidljiva za vrtiće.

- Ne mogu da se složim sa tim, da su deca koja boluju od dijabetesa nevidljiva za vrtiće. U Beogradu su sva deca, a koja imaju dijabetes, primljena u vrtiće. Gde se pronašao model, kako će sa tom decom i na koji način da se boravi? Negde nam komunikacija nedostaje. Nije u pitanju da ne znamo ili ne umemo, odnosno da se bilo čega bojimo. Prosto je potrebno, samo da se malo bolje upoznamo. Roditelji čija deca boluju od dijabetesa, trebalo bi da dve do tri nedelje, pre nego što dete krene u vrtić, sednu sa upravom i sestrama i dogovore se. Potrebno je obezbediti, kadar, prostor i opremu za vrtić u kome će dete boraviti - objasnila je Spasić. 

Foto: Youtube PrintScreen/K1

Od 2007. godine je upisano prve dete sa dijabetesom u vrtić, tada još nije postajao senzor, nego je bockano u prstiće.

- Predškolska ustanova Rakovica poslala je dve sestre i dva vaspitača na "Institut za majku i dete" na edukaciju. Nama je primarna edukacija sestara, vezano za različite probleme na koje mogu da naiđu kod dece. Konkretno, mi smo dobili pre više od deceniju jedan dopis od Ministarstva zdravlja, ali se on više odnosi na decu sa alergijama, decu obolelu od nekih neuroloških problema. Dobili smo uputstvo, da sva ta deca koja imaju hronično nezaraznu bolest, borave u vrtiću, a da zaposleni trebaju zajedno sa pedijatrom da pronađu način da ta deca dobiju adekvatnu negu, ali na toj listi nisu bila deca sa dijabetesom. Tada je uglavnom bilo više dece sa epilepsijom, febrilnom konvulzijom i alergijama - objasnila je Jadranka. 

Ona je rekla da je danas situacija, ipak, drugačija.

- Vi možete dobiti tačan broj dece, koji je u beogradskim vrtićama, najnormalnije. Poenta je da smo mi uspeli preko Sekretarijata za obrazovanje i dečiju zaštitu, da dobijemo dovoljan broj medicinskih sestara, koje su u vrtićima. To dete mora uz sebe da ima školovanu medicinsku sestru - rekla je Jadranka u emisji "Mi danas" na televiziji K1 i dodala da postoje i pozitivna iskustva roditelja:

- Postoji izuzetno pozitivna i dobra iskustva. Treba izvoditi često te afirmativne situacije gde će se u vrtiću pojaviti sestra, roditelj i vaspitač, prosto sa time da to nije bauk, već da je to jedno stanje sa kojim dete živi. Beograd je prošle godine dobio 130 medicinskih sestara u predškolskim ustanovama, upravo zbog toga, da bismo mogli da pokrijemo radno vreme vrtića. Od dolaska prvog deteta, pa do onog poslednjeg koji ode, kako bi sestre mogle da isprate i ostalu decu. Potrebne su nam neke stvari.

Foto: Youtube PrintScreen/K1

Ona je objasnila da u vrtićima mora postojati frižider da se čuva glukagon, jer dete mora imati tu vrstu terapije.

- Vaspitači u toj situaciji, pored onog vaspitnog rada, mogu da očitavaju nivo šećera i tu se završava njihova odgovornost, jer oni imaju grupu dece. Sestra je ta, koja na poziv vaspitača treba povremeno da kontroliše dete i da kontroliše, da li je pojeo dovoljnu količinu ugljenih hidrata, gde stoji šećerna podrška. Postoji procedura koju svaki vrtić ima za sebe, potpuno u saglasnosti sa roditeljima, koji su nam tu velika podrška. Ne u smislu da sede ispred vrata, nego da je na telefonu jedan od roditelja uvek dostupan, da mi možemo njega iskomunicirati ako dođe do nekog problema. Najviše čega se sestre i osoblje boje jeste hipoglikemija - dodala je.

Srđan Đorđević, otac devojčice koja je u trećoj godini dobila dijabetes tipa 1, u emisji "Mi danas" na televiziji K1, ispričao je sa kojim problemima su se on i njegova supruga susreli, prilikom pokušaja da upišu dete u vrtić.

- Moramo da razdvojimo vrtić i osnovnu škola. Nešto je bolja situacija u školama. Mi nismo mogli da upišemo dete u vrtić, upravo zbog svih navedenih razloga, pa je moja supruga koja je radila u vrtiću, preuzela ćerku da bude sa njom. U vrtićima bi trebalo da bude mnogo jednostavnije za decu sa dijabetesom, jer tamo već imate medicinsku sestru, samo je potrebno određenim zakonom ili klauzolom, doneti da nema ovih priča, po volji ili da se dogovaramo. To finansijski ne košta puno, postoje razna udruženja, lekari endokrinolozi, koji će bez problema edukovati medicinsko osoblje. To je mišljenje većine roditelja sa kojima sam ja razgovarao - rekao je Srđan i dodao da je u poslednjih deset godina, mnogo urađeno za decu obolelu od dijabetesa.

Značajni problem u ovoj situaciji mogli bi da reše i senzori koje roditelji uglavnom nabavljaju iz inostranstva.

- Roditelji uglavnom ovu vrstu senzora nabavljaju u inostranstvu. Ja od 2020. godine koristim senzor. On se sastoji od insulinske pumpe, senzor je zakačen za ruku i na samoj pumpi mi izlazi rezultat nivoa šećera u krvi. Kod drugih senzora, koji nisu na insulinskoj pumpi, kod dece, na mobilnoj aplikaciji može da se vidi nivo šećera u krvi, a čak neki drugi se očitavaju. Senzori koji su registrovani u Srbiji su kvalitetni, takođe, ali drugačije se postavljaju i mora da postoji neka vrsta kalibracije. Moramo da proverimo nivo šećera u krvi i da ubacimo kolika nam je vrednost i onda od te vrednosti, senzor prati nivo šećera u krvi, što kod ovog senzora ne mora - dodao je Đorđević. 

Bojana Marković je dodala i da se nada da će proizvođač želeti da ih registruje i da njihov senzor bude dostupan i u Srbiji.

- To dosta olakšava, jer roditelji mogu da prate i kada nisu blizu, nivo šećera u krvi kod dece. Kada mu je visok šećer ili ukoliko padne, roditelji odmah dobijaju SMS poruku, dok u vrtićima se dobija zvučni signal, tako da vaspitači ili stručno osoblje mogu da odreaguju i znaju šta treba da urade - zaključila je Marković.

 

Ostavite komentar