BEOGRADSKI SPORAZUM Srbija kao domaćin mira u Ukrajini

Dr Orhan Dragaš, direktor Međunarodnog instituta za bezbednost, u autorskom tekstu za Kijev post izneo je predlog da se u glavnom gradu Srbije održi mirovna konferencija kojom bi bio okončan rat u Ukrajini. Ovu analizu dr Dragaša preneli su brojni svetski mediji, a na portalu K1info možete pročitati u celini tekst ove zanimljive inicijative:

Foto: Privatna arhiva

Ništa od Drugog svetskog rata nije nalik na rusku invaziju na Ukrajinu. Ni mir koji će doći u Ukrajinu neće ličiti ni na jedan kojih se sećamo, ili o kojima smo učili na časovima istorije.

Helsinki, Beč, Ženeva, te prestonice veličanstvenih diplomatskih dometa gde su se sklapali sporazumi za okončanje krvavih sukoba širom sveta, neće biti deo nove ukrajinske i ruske istorije. Mir u Ukrajini traga za mestom gde će moći da dobije garanciju svoje trajnosti.

Teško je, skoro nemoguće, pronaći danas u svetu mesto i ljude koji idu sredinom puta. Planeta je polarizovana do krajnjih granica. Nema tog konflikta oko kojeg se ne delimo na razvijeni sever i siromašni jug, na primer, ili na opadajući Zapad i rastući Istok. Podela je postala imperativ za svako intelektualno promišljanje, a kamoli za političke strategije koje na njoj seju svoje nade za primat.

Srbija poseduje jedinstvenu poziciju na međunarodnoj sceni, koja joj omogućava da balansira između ključnih globalnih aktera. Njena sposobnost da održava dobre odnose sa svim stranama, čak i u vreme kada je svet podeljen, daje joj legitimitet da ponudi Beograd kao mesto za pregovore. Upravo taj balans, između snažne moralne i materijalne podrške Ukrajini i pragmatičnih odnosa sa Rusijom, čini Srbiju izuzetno kvalifikovanom za ovakav istorijski zadatak.

Ko god je pokušao da se odupre polarizaciji gadno je stradao. I to sa obe strane od kojih je pokušao da napravi jednaku distancu. Najrizičnija državna strategija danas je pružiti otpor svrstavanju u jedan od blokova. Bilo kom – NATO-u, Rusiji i njenim saveznicima iz otpadničkih država poput Irana i Severne Koreje, bloku Kine i njenih ćutljivih sledbenika iz istočne Azije, Afrike i Latinske Amerike. Šta reći o blokovima u bliskoistočnoj krizi, gde su savezništva i neprijateljstva starija od svakog od nas koji čitamo Kyiv Post.

 

Predsednik Volodymyr Zelensky je rekao da se nada da će rat sa Rusijom završiti 2025 through diplomatic means. Držimo palčeve njegovim nadama. Ali, ako već tako misli, hajde da probamo da pomognemo ostvarenju njegove nade, jer vreme je za to.

Ne znamo šta će biti supstanca tog mira, iako svako od nas ima želje i očekivanja kako bi on trebalo da izgleda. Vaš autor nesumnjivo deli očekivanja svakog Ukrajinca, da mir bude takav da će sačuvati ukrajinsku državu i njen narod u granicama u kojima ih priznaje ceo svet. To očekivanje se temelji na civilizacijskom nasleđu koje nam je ostavio poredak posle Drugog svetstkog rata, ozvaničen u Povelji UN.

Beograd već ima reputaciju grada otvorenog za dijalog. Organizovanje pregovora za rešavanje kosovskog pitanja, pa i mnogih drugih međunarodnih sastanaka, pokazalo je da Beograd može biti pogodan teren za kompleksne razgovore. Osim toga, Srbija ima infrastrukturne kapacitete i bezbednosne uslove da obezbedi nesmetano održavanje ovakvih događaja.

Ali, mirovni pregovori su u rukama pregovarača. Martin Luther King je rekao da je “peace is not merely a distant goal that we seek, but a means by which we arrive at that goal.”

Zato ovde nećemo predlagati, a kamoli zagovarati mirovnu formulu. Ali hoćemo da ponudimo jednu važnu komponentu budućeg mira, koja u polarizovanom svetu može da bude jednako važna kao i formula za mirovno rešenje. Razgovarajmo o mestu i ljudima koji mogu i imaju kapacitet da budu domaćin i prijatelj stvaranja mira u Ukrajini.

Nema ih mnogo, štaviše jedva da postoje. Razmotrimo koje preduslove treba da zadovolji neko ko će biti domaćin i svedok ovog istorijskog čina. On, pre svega, mora da bude obostrano prihvatljiv, ne kao medijator, već prosto kao domaćin kod koga će se obe strane osećati jednako poštovano i dobrodošlo.

Foto: firtinahaber.com

Već na ovom kriterijumu otpada skoro sav, do sada poznati svet mirovnjačkih prestonica, poput već pominjanih Helsinkija (NATO), Beča (EU), Ženeve (neuspelo švajcarsko domaćinstvo mirovne konferencije). Ruski pregovarači neće doći ni u jednu prestonicu NATO-a i EU, a ukrajinski neće ići ni kod koga ko nije pružio makar malo opipljive podrške njenom otporu ruskoj agresiji.

Turska je pokušavala u ranim danima rata da bude most između zaraćenih strana i nije to radila bez uspeha. Njeno posredovanje je uspelo u razmeni zarobljenika, kao i u izvozu žita preko crnomorskih luka. Ali Turska je ipak članica NATO. Kina je mahala nekakvim mirovnim planom, simulirajući neutralnost i težnju ka miru, ali mnogo je dokaza za njenu podršku Moskvi koji je diskvalifikuju kao pružaoca dobrih, mirovnih usluga. Kao zemlja koja je pretrpela sankcije, bombardovanje i teške političke promene, Srbija ima razumevanje složenosti pregovaranja o miru i veoma dobro razume tranziciju iz konflikta u stabilnost.

Njena istorija, koliko god bila teška, može poslužiti kao primer da je dijalog, koliko god bio izazovan, jedini održivi put ka stabilnosti i razvoju. Neutralnost Srbije može postati katalizator za redefinisanje uloge manjih zemalja u međunarodnim odnosima. U vreme kada velike sile dominiraju globalnom agendom, Srbija može dokazati da čak i manje države, sa svojom jedinstvenom pozicijom i diplomatijom, mogu doprineti miru na globalnom nivou. To bi ne samo ojačalo njen međunarodni položaj, već bi pružilo primer drugim državama da budu aktivni učesnici u globalnom miru.

Pokušajmo, dakle, sa Srbijom!

Za Moskvu je Srbija prihvatljiva jer nije u NATO i u EU, koje Kremlj smatra neprijateljima. Prihvatljiva je jer je jedina evropska država koja nije uvela ekonomske sankcije Rusiji. Srbija nije blokirala, niti nacionalizovala jednu od najvećih ruskih energetskih asset-a u jugoistočnoj Evropi, njeno većinsko vlasništvo u srpskoj naftnoj kompaniji NIS, iako taj srpski gasno-naftni monopol ima ogromne teškoće u poslovanju zbog evropskih sankcija. Srbija je, uz Tursku, jedina evropska država koja nije ukinula avio-saobraćaj sa Rusijom, te je tako jedan od retkih hub-ova za putovanja Rusa (onih koji mogu) u Evropu.

S druge strane, Srbija je kad god je trebalo, pružila političku podršku Ukrajini, njenom suverenitetu i teritorijalnoj celovitosti, uključujući i Krim. To radi ne od februara 2022, već od ilegalne aneksije Krima 2014. Srbija je u UN četiri puta glasala za osudu ruske agresije uz zahtev za povlačenje ruskih trupa iz okupiranih oblasti na istoku Ukrajine. Glasala je i za isključenje Rusije iz UN-ovog Human Rights Council.

 

Jednako važno, Srbija bez pauze šalje humanitarnu pomoć ukrajinskom narodu, kao i novac državnom budžetu, na primer 32,4 miliona USD u martu ove godine. A do sada ukupno 52 miliona USD. Prema relevantnim izveštajima, Srbija je Ukrajini poslala i veliku količinu naoružanja, vrednu više od milijardu USD, kakvu nije uputila većina članica NATO.

Prva dama Srbije Tamara Vučić i prva dama Ukrajine Olena Zelenska učinile su još više od desetina miliona dolara i hiljada artiljerijskih granata na zbližavanju dva bratska naroda svojim čestim susretima, u kojima su promovisale brigu o izbeglicama, bolničkim pacijentima i budućnosti obrazovanja mladih, onda kada mir bude nastupio.

Srbija bi, domaćinstvom mirovnih pregovora, mogla da simbolizuje početak nove ere za Evropu. Era u kojoj mir ne zavisi isključivo od moći velikih sila, već od posvećenosti zajedničkim vrednostima i razumevanju potreba svih strana. Beogradski sporazum, simbolično nazvan, mogao bi da postane model za buduće mirovne procese širom sveta.

Budući mir će biti teško dostižan i skopčan sa nebrojenim preprekama. Ali, pokušajmo bar da uklonimo jednu, i to veoma važnu. Ko će biti taj koji će sa jednakim poštovanjem moći da na aerodromu i za pregovaračkim stolom da dočeka predstavnike dve zaraćene strane? Ko je taj u čijoj će prestonici i Rusi i Ukrajinci moći da se osećaju sigurno, poštovano i okruženi dobrom namerom?

Srbija već plaća političku cenu zbog svoje politike bliskosti obema zaraćenim stranama. Za mnoge Evropljane, ona je ruski agent na vratima članstva u EU. Isto tako, za Kremlj je neiskreni saveznik koji šuruje sa Kijevom. Međutim, ta pozicija Srbije – ma koliko bila izazovna – mogla bi biti ključna u otvaranju dijaloga koji bi označio preokret u evropskoj istoriji. Pečat na to će staviti neki budući Beogradski sporazum, kao kolokvijalni naziv za sporazum koji je doneo mir Ukrajini, ali i celoj Evropi.

Srbija ima priliku da preuzme ulogu kakva je retko viđena u njenoj istoriji – ulogu katalizatora mira u vreme kada svet gubi veru u mogućnost dogovora. A današnja Srbija to može i hoće. Beogradski sporazum mogao bi postati simbol ne samo obnove Ukrajine, već i obnove vere u diplomatiju.

Ostavite komentar