Otac ZATEČEN posle RAZGOVORA sa sinom o TRAGEDIJI na Vračaru: Šta se krije iza ODSUSTVA EMPATIJE

Lekari, psiholozi, psihoterapeuti, učitelji, nastavnici i profesori stalno ponavljaju i savetuju roditelje da razgovaraju sa svojom decom o tragediji koja se dogodila u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar kada je 13-godišnji Kosta Kecmanović ubio osmoro đaka i radnika obezbeđenja ove obrazovne ustanove, a ranio sedmoro ljudi.

Jedan otac je objavio taj razgovor sa svojim sinom (11) i zabrinula ga je reakcija deteta, koju sa stručne strane objasnili psiholozi Blica.

- Juče, kada se vratio iz škole, sina sam posadio na stolicu u nameri da sa njim ozbiljno popričam o jučerašnjem događaju. Malo je reći da sam bio razočaran gotovo potpunim odsustvom njegove empatije za stradalu decu. Više su ga interesovali detalji. Nije bilo crnohumornih komentara, nije bio ni na strani "osvetnika" niti bilo šta slično. Ali, jezivo prisutna je bila potpuna nezainteresovanost za događaj - napisao je otac na Twitteru i dodao:

- Kao da smo pričali o tome da je u Sibiru pao sneg u junu. Odradio sam sve kako treba, rekao šta je potrebno, a onda sam sa suprugom seo da analiziram razgovor (čitaj da nađem neki logičan odgovor zašto je tako odreagovao, da bih sebe primirio). Jedini zaključak do kog sam došao je da još nije dovoljno zreo (11 godina je napunio u januaru) da shvati jezivu istinu jučerašnje tragedije. Ostaje mi samo da se trudim dalje.

Zašto deca mogu da reaguju ovako?

- Radi se o mehanizmu odbrane, koji je jedan od najprimitivnijih načina odbrane, da ga tako nazovem, jer se radi o negaciji. Deca tog uzrasta još nisu svesna ozbiljnosti i posledica jučerašnjeg događaja. Ona znaju da je ljudski život vredan, ali smatraju da se "to dešava tamo negde" i deca se takvih stvari plaše. Da bi zaštitila sebe, ne žele da čuju takve informacije. "Ne pričaj mi o tome", "Ne tiče me se", umeju da kažu - rekla je klinički psiholog Ljiljana Jagodić.

Uzrok odustva empatije može da se krije i u drugačijem odnosu ka smrti.

- Očekivala sam takve reakcije, jer deca nemaju odnos prema smrti kakav imaju odrasli. Dete tog uzrasta i ne može da shvati strahotu situcije, ne može da ima odnos prema tome kakav imaju odrasli, jer mladi se osećaju svemoćno, besmrtno, i to jeste karakteristično za mlade ljude pa iz tog osećaja može da dođe pomenuta nedostatak empatije - rekla je psiholog Tatjana Daničić.

Razgovor sa decom o tragediji koja se dogodila ne sme da izostane, ali taj razgovor treba da sledi određene smernice.

- Roditelji ne treba da vrše pritisak na decu, već da kreiraju određenu sigurnost za decu odnosno da ona budu svesna da su voljena, prihvaćena i bitna. Kada se kreira taj osećaj sigurnosti, najpre u porodici, deca odatkle vuku osećaj bazične bezbednosti i osećaju se sigurno - rekla je Ljiljana Jagodić.

- Svakom detetu to treba pokazati na način koji je karakterističan za određenu porodicu. Ono što jednom deteu pruža osećaj sigurnosti, drugom detetu neće. Roditelji treba da budu tu za decu, pa kada ona budu bila spremna za sve informacije i da postavljaju pitanja, treba im dati i odgovore.

Foto: Tanjug/Jadranka Ilić

Klinički psiholog savetuje da se deci ukaže na to da je jučerašnji događaj tragičan i nešto što ne sme da se ponovi.

- Događaj nikako ne treba relatizovati. ali ne treba time ni plaštii decu odnosno prenositi svoj strah na decu. Normalno je da roditelj strepi za svoje dete i da želi da ga zaštiti, ali mora i da ga psuti da odraste i da bude samostalno - rekla je ona.

Istakla je da se deca od ranog uzrasta, kada krenu u vrtić, treba učiti društvenim normamama što je i suština socijalizacije.

 

 

Ostavite komentar