I put do pakla popločan je DOBRIM NAMERAMA: STALNO DAVANJE SAVETA DECI izaziva KONTRAEFEKAT

Ukoliko na svakom koraku roditelji neprestano pridikuju i dele savete deci, to ometa komunikaciju na svim poljima.

Ako je vezano za školu i učenje, deca se uče da ne mogu sama da reše problem, da to za njega/nju rade mama i tata i da je najbolje ako samo poslušaju šta im je rečeno.

Starija deca često shvate da ne moraju ni da poslušaju već je dovoljno da samo ćute i prave se da slušaju. Vrlo često takav odnos razvija pasivan otpor kod dece, tako da ćete čuti da kažu “Da, da, razumeo sam” pre nego što i završite rečenicu ili primetite da odsutno klimaju glavom gledajući u televizor.

U tinejdžerskom dobu taj pasivni otpor može da preraste u aktivni, pa svađe i odbijanje poslušnosti postanu svakodnevica. Čak i deca koja se ne opiru nauče da probleme rešavaju roditelji, pa smanje svoj trud. 

Tako u školi i ne pokušavaju da razumeju gradivo, očekujući da će im to posle objašnjavati roditelji, puštaju da im se nakupe loše ocene – sakrivajući i lažući da ne bi bilo prigovaranja, prave se da razumeju i onošto ne razumeju da ne bi bilo kritikovanja i savetovanja.

Slušanje detete pretpostavlja da ne prilazimo tražeći kvar koji treba otkloniti, već sa stvarnim interesom, dajući mu priliku da ispriča šta mu je bitno, a s ciljem da čujemo kako se oseća, šta želi i kako možemo da pomognemo da samo reši problem.

Vrlo je važno pitati dete šta želi od nas, kakvu pomoć očekuje, pa proceniti koji deo ono može samo a gde zaista mi moramo da priskočimo u pomoći.

Cilj roditeljstva je da se osposobi dete da postane samostalna odrasla osoba, a deo toga je i samostalnost u školi, bilo po pitanju učenja i brige za svoj uspeh, tako i po pitanju odnosa sa vršnjacima i nastavnicima.

Ostavite komentar